OČI BOJE POTOPA CRNOG MORA

Oči boje potopa Crnog mora
iz sebe prolivaju bol noći
i za koju svetlosnu godinu će zora
i za koji milisekund će nam doći.

U tvojoj skijamahiji senke ne plešu,
one biju bitke koje nisu stvarne.
U nijansama crne misao klešu
ne znaju da istine, nisu tako čarne.

U šablonu izgubljenog i nađenog
vrte svoje podmukle ideje.
Preispituju kakve oči ima tvoj Bog,
da li im se on nekad smeje?

A ja te molim da vidiš kako snaga
ne leži u plesu koji nema kraja.
Istina ne mora biti sirova i naga, ona te nežno spašava i prespaja.

Šta je pravo na tren, a šta ni toliko,
šta je večno u komorama tajnim,
da li tvoje lice nekuda nosi iko
i kuda, ako sebe ne smatraš trajnim?

Moraju li olupine biti prazne,
da li je crna samo zaprljana bela,
da li pitanja stvaraju pukotine razne,
da li sam te pitala nešto što nisam smela?

Još koji tren imam da uštedim
dok zora ne obriše tragove moje,
samo da se stopim bićem celim
u sve tvoje mračnije boje.

Da mogu makar kad dođe do boli
s tvojim senkama da se krijem,
da ti kažem kako jutro može da se voli,
da s tvojih rana stihiju pijem.

Ne smeš poći nežno i sneno
s predajom ka sledećoj noći.
Ratničkim svetlom će vispreno
boju potopa, obrisati tvoje oči.

*potop Crnog mora je pored raznih legendi o tome kako je nastao, biblijski motiv za Nojevu barku, odnosno za kraj nečeg iskvarenog kako bi došlo do pročišćenja.
*skijamahija je borba sa ogledalima, senkama, nečim što stvarno ne postoji.

JOVANA PAVLOVIĆ

25.01.1999.

SRBIJA

BEOGRAD

Počela sam s pisanjem pesama još kada sam bila mala, jer su mi služile kao jedini način da se izrazim onako kako zaista želim. Nakon nekih teških životnih situacija, postale su filter za moj bol.

Išla sam u osnovnu školu Mihailo Petrović Alas. Bila sam vukovac.

Završila sam Pravno-poslovnu školu u Beogradu, gimnazijski smer.

Prva sam godina studija na Psihologiji. Fakultet za medije i komunikaciju.

Nisam zaposlena, posvećena sam fakultetu.

Osvajala sam nagrade na takmičenjima u osnovnoj školi. Prvo mesto na Svetosavskom konkursu, treće mesto na takmičenju”Krv život znači”, osvojila sam prvo mesto i na konkursu “To sam js to smo mi”. Takođe sam osvojila treće mesto i na literarnom konkursu mladih pesnika. Osvojila sam nagradu “Vojislava Ilića” u staroslovenskom književnom društvu. Očigledno ne znam za drugo mesto haha.

Poezija je za mene zaista način života. Njom izražavam delove sebe, o kojima inače ne govorim, jer su najintimniji deo mog postojanja. Ipak, kada su uobličeni kroz stihove volim da podelim s drugima, naročito ako se u njoj pronađu. Smatram da ne treba uvek da objašnjavam zašto sam je pisala i koja je inspiracija jer “objasnjenje nekada ubija umetnost”. Mislim da je poenta da svako u pesmi vidi ono što poželi, čak iako to nije nešto zbog čega sam je pisala.

Jesenjin, Bodler, Mika Antić, Konstantnin Simonov, Vladislav Petković Dis.

Pronašla sam ga na internetu sasvim slučajno i mnogo me je zainteresovao, jer spaja različite ljude sa različitih mesta, koji mogu biti potpuno drugačiji, ali dele ljubav ka poeziji.

Najviše mi se dopada što konkurs tako spaja ljude, da ne doživljavamo jedni druge kao konkurenciju, nego kao prijatelje. Volela bih da se u proceni toga da li neko ide dalje gleda njegov celokupan rad, ne samo pesma tog kruga, ali s druge strane znam da je to jako teško jer je veliki broj dobrih pisaca i mora se selekcija nekako napraviti.

Moj mentor je Lela Zjajo. Od prvog trenutka mi se dopala njena posvećenost poeziji, delima, razumevanjem ljudi sa kojima radi. Ostavlja prostora da se izrazimo, ali isto tako ima snažne kritike koje mnogo pomognu. Podstiče me da razmišljam kada mi ukaže na kakav propust, jer mi dopusti da ga sama nadomestim. Zaista smatram da je vedra i odgovorna osoba, s kojom bih volela da se i uživo upoznam jer mi je ostavila jak utisak dobrog čoveka.

DA

DA

DA

ne boje se preuzeti rizik

sportskog duha

Doživljavam sebe kao lovca. Svakako i ono što “ulovim” bih sačuvala. Lovac sam na ideje, na prilike, na sve lepote koje ovaj svet pruža. Štagod da pronađem u životu, čuvam to u sebi. Možda sam i lovac na ljude, jer uvek volim da se upoznajem i da gajim odnose u životu, ljudi mi unose radost i smisao.

Ljubav, kao i poezija po mom mišljenju ostaju zabeleženi u večnosti, ne mogu umreti. Poezija mi budi ljubav, kao što iz ljubavi pišem poeziju.

Da sam biljka bila bih suncokret. Uvek okrenuta ka Suncu, jer je on izvor života. Žuta boja mi je omiljena, jer me podseća na nepresušnu radost života, koja je u meni uvek jača od svakog bola.

Kada bi mi neko poklonio mravojeda, imenovala bih ga Bole i pustila u prirodi da traži svoju slobodu.

Opisivala bih žutu kao toplotu Sunca koju oseća na koži, svaki preskok srca kada čuje dobru melodiju, jer žuta je za mene najtoplija emocija.

Moje pesme nisu uvek samo poezija, one često postaju i melodija kroz moj klavir i pevanje.

Mogu nacrtati nešto, iako ne verujem da bi bilo uspešno, mogu je izrezbariti u kakvu figuru, mogu je iskoristiti da potpalim vatru, mogu je staviti izmedju strana knjige kako bih znala gde sam stala, mogu je slomiti na dva dela i pokloniti je nekome, mogu razmišljati o njoj i njenom nastanku, kod koga je sve bila pre mene i time da dobijem inspiraciju, mogu da premerim njom nešto, može služiti kao oruđe- da vežem stabljiku biljke da raste uspravno u saksiji, mogu iskopati nešto njom i mogu se njom odbraniti, mogu je podeliti u više malih olovaka.