Dajana Mitrović – So i voda (Mili Dueli 2023 – Grand Final)

SO I VODA

Sanjam
kako mi bos dolaziš
preko vode.
Sva mora su utihnula
i stala.
Bistra – kao staklo.
Ledena – kao tvoji prsti.
Tek se u pozadini,
kao avet,
uzdiže srebrnkasti dim:
skriva prošlost
koju zagonetno vučeš za sobom.

Gledaš me očima: dubokim
i modrim.
Ne pamtim da su tamnije bile.
Iz najdubljih ponora
teče Sunce.
Provlače se zlatne niti
kroz trepavice,
grleći me nežno oko struka.
Na njima jasno vidim
pokačene bisere,
slane i gorke,
poput neba nad nama.

Sasvim si blizu.
Vetar divlja kroz tvoju kosu.
Ne pamtim da je tamnija bila,
ali – vodu ni da takne.
Dok mi vrelim usnama topiš kožu,
reči se pretvaraju u prah
što posipa ogledalo pod nama.

Nemam težinu.
Nemaš težinu.
Samo nas oblaci terete,
i te tvoje zlatne niti
što me stežu oko listova
i butina.

Dok se prepuštam ledenim prstima;
so i voda natapaju kosu.
Hladnoća mi prožima kosti.
Zatvaram oči. Ne želim znati
da li se ogledalo razbilo
ili je tebe nestalo.

Tonem u san u snu.
Ležimo na krevetu:
nema soli ni vetra.
A, ti si živ i opipljiv.
Želiš me rukama.
Maziš me očima.

Svila nam obavija tela:
drži našu težinu,
toplu i mekanu
poput uzdaha.
Voda udara o stene
u maglovitoj daljini.
Oblaci su lakši nego obično
i miluju još usnulo nebo.

Samo je ogledalo iznad nas.

Rođena sam 04.11.1996.godine, u Subotici, Srbiji. Srednju medicinsku školu sam pohađala u Subotici. 2015.godine upisujem Medicinski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, gde diplomiram 2021.godine. Zbog ljubavi, i svog partnera, 2022.se doseljavam u Podgoricu gde započinjem svoju profesionalnu karijeru kao lekar u timu Hitne medicinske pomoći Crne Gore. Nakon godinu dana rada u HMP prelazim u Dom zdravlja gde i dalje radim kao izabrani lekar za odrasle. Želja mi je da upišem specijalizaciju iz pedijatrije.

Zanimljivosti su moja interesovanja pored mog primarnog zanimanja. Od detinjstva crtam i slikam različitim tehnikama, ove godine ostvarila mi se želja i imala sam prvu izložbu svojih radova. Takođe od malena sam “povezana” sa životinjama i ne bih mogla da zamislim svoj život bez krznenih prijatelja. Uključena sam u par udruženja za borbu za prava i zaštitu istih. Pišem od svoje sedme godine ali do sada nisam imala “hrabrosti” javno izneti svoje emocije pred širu publiku već sam uvek čuvala to za svoju dušu. Nekoliko godina se bavim orijentalnim plesom, koji je u meni probudio samopouzdanje i proširio mi vidike, te je možda baš to razlog koji me je pogurao da čitaocima iznesem svoje misli i emocije. Takođe, volim modu, najviše sam vezana za modne linije iz 50-ih godina prošlog veka. Kada god imam vremena i uslova, koristim ih da obilazim nove gradove i države, upoznajem različite običaje i kulture i svaki put se oduševim koliko se u svakoj delom pronađem-kao da probudim po jedan uspavani delić sebe.

Kao i u svim balkanskim zemljama, pa i zemljama širom sveta, ljudi su pohlepni i vođeni mržnjom. Umesto da se okrenu sebi i radu na svom duhovnom, emocionalnom, fizičkom i psihičkom boljitku, prst uvek upiru u osobu ispred sebe. Ljudski rod je negde uz put, živeći, ispustio empatiju iz džepa i osećaj za moral i prave vrednosti. Najveći problem su podele. Podele na osnovu pola, boje kože, toga da li se krstimo, klanjamo, molim drugačijim obredima ili se ne molimo uopšte. Problem su standardi koji društvo drmaju iz korena. Nerealna očekivanja koja čine da su ljudi nesigurni i nesrećni. Nesrećan čovek, da bi sebe ubedio da nije jedini, sladi se nesrećom drugih…i to postaje začarani krug koji je svakim zatvaranjem i novim obrtom sve razorniji.
Poezija, kao i druge vrste umetnosti, trebale bi da ljudima približe dubinu pravih emocija. Potrebno je više udruženja i organizacija koje bi uspele da privole ljude da nauče da slušaju-onoga ko poeziju čita. U većini bi se probudila želja da i oni nešto stvore, što bi bio sledeći korak. Naučiti čoveka da svoje emocije iznese na papir umesto da opsuje komšiju. Poezija od davnina ima moć da u čoveku probudi, ili umiri bilo koju emociju. Olovka je oružje jače od mača. Na žalost, ljudi je teže prihvataju, jer kada jednom na papir staviš svoje srce-ono postaje ranjivo. Možda bismo mi, koji već pišemo, trebali da naučimo druge da veruju da je srce na papiru, ipak, mnogo sigurnije, nego ono u grudima.