Igor Farago – Garavo kuče (Mili Dueli 2023 – Grand Final)

GARAVO KUČE

Mati, znaš li zašto sanjam ciganske snove
i u njima konje i šatre?
Pesmu pomešanu sa belim vinom,
ispod neba razuzdane čerge, violinu bola
i toliko ciganskih nebesko ognjenih očiju?
Omađijaju me da počnem trčati,
za cirkuskim kočijama,
kao malo garavo kuče.
Znaš li mati da peške do jutra nosim
na leđima gitaru boje smreke,
sa kaišem od crvenog veza preko grudi,
u nadi da ću zasvirati pored vatre,
dok mi košulja od beline ne posivi od rose.
Znaš li mati nešto o mojoj mašti?
Odžak mi je lokomotiva,
pa mogu da putujem sa kućom
na koji god poželim kraj sveta,
a u loncu pokraj plota žive male svinje
koje pojedu sve do jutra.
Samo da znaš, nisam gladan.
Zamisli l ‘leb mi pada sa neba već na pola molitve.
Točak mi je globus sveta,
a novine mornarska kapa.
Kišnica je bistra voda, koja hrabro ispere oči i leđa,
dok u lavoru nogama plovim po moru.
Gde si još videla cigana moreplovca?
E pa ima ih puno, samo ne gledaš pravo.
I znaš šta? Srce mi je na pola mati.
Jedna polovina da volim ljude,
a druga da patim sa njima.
Plakaću dok mi srce ne istruli kao tvoje,
pod nebom u ciganskoj šatri,
i trčaću ka smrti kao malo garavo kuče.

Rođen sam 26.08.1994 u Novom Sadu. Završio sam Srednju tehničku školu “Pavle Savić”, u Novom Sadu. Trenutno se bavim fotografijom i pisanjem poezije. U slobodno vreme aktivno vozim bicikl. Ono što me posebno inspiriše jeste promišljanje o egzistencijalnim pitanjima i smislu života. Muzika je važan deo moje svakodnevnice i stvaranja. A što se tiče moje mašte, ona je suštinski pokretač zdrave misli i ideal slobode koju želim da živim. Volim biti sam među ljudima i još uz to imam levu i desnu čarapu.

Poezija je oduvek imala status aktivne reakcije na fenomene društva, ali njena snaga nije samo u tome. Ona može da se obrati pojedincu i da prodre u ono individualno koje će unutar mikro sveta da misli, oseća i reaguje o ljudskom kao najspecifičnijem polju. Ona nije samo beg od stvarnosti, kao beg u ono umetničko, nego je i život u specifičnoj stvarnosti, koja računa na obraćanje svakom i svuda. Svako čitanje i stvaranje već računa na malog čoveka unutar svog mikro sveta koji će da bude dotaknut i pokrenut da samostalno misli i oseća. Ono među nama koje se ostvaruje na različite načine unutar društva, treba da ima povratno slušanje i gledanje u svet poetičnog kao pojedinačan zahtev. Poezija nije program koji će se nuditi pod velom ideološkog, ona treba da razoružava ono ideološko u nama.

1.Kuda idu beli oblaci, zbirka poezije (2011)