MILI DUELI 2020: Rezultati 3. kruga – DUEL 2 – Srbija

Mili Dueli 2020 (8. sezona) su imali 739 prijava iz 52 zemlje svijeta. Riječ je o najvećem i najpopularnijem online kontestu poezije na ovim prostoria koje već 8. godinu zaredom okuplja pjesnike regiona, a u zadnje vrijeme i svijeta. Sjedište Mili Dueli je grad Jajce, Bosna i Hercegovina. Svrha kontesta je poticanje interkulturalnog dijaloga među umjetnicima Balkana i svijeta. Budući da se radi o jednom od najosjetljviijih regiona u svijetu sa burnom prošlošću, cilj kontesta je izgradnja mostova kulture i međusobnog uvažavanja između nekad ratom zahvaćenih područja.

Kontest je tradicionalno sastavljen od 5 eliminatornih krugova.U svakom krugu se broj autora smanjuje, a u posljednjem, Petom krugu, odlučuje se i pobjednik sistemom glasanja baziranom na bodovnom sistemu Eurovision Song Contest. Glavno odgovorno lice kontesta je Nermin Delić, idejni tvorac i organizator kontesta. Mili Dueli već 8 godina zaredom okupljaju autore i šire utjecaj poezije u svakodnevnici.

Ukratko o Prvom krugu: Selekciju svih pristigli prijava (739) je vršio Nermin Delić. Organizator je odabrao 476 autora za predstavljanje u Drugom krugu.

Ukratko o Drugom krugu:  Nakon selekcije u Prvom krugu od strane organizatora kontesta, Nermina Delića, odabrano je 476 autora koji su predstavljeni u Drugom krugu. U Drugom krugu, autori su svrstani u 12 duela, prema državama iz kojih dolaze. Zbog brojnosti učesnika, Bosna i Hercegovina je imala 2 duela (DUEL 1, DUEL 2), a Srbija 3 (DUEL 3, DUEL 4, DUEL 5). Hrvatska, Crna Gora, Sjeverna Makedonija i Bugarska su imale zasebno po jedan duel (DUEL 6, DUEL 7, DUEL 8, DUEL 9). Zbog malobrojnosti učesnika, u jednom duelu su predstavljeni autori iz Albanije, Grčke, Kosova, Rumunije i Slovenije (DUEL 10). Pjesnici sa balkanskim korijenima, ali sa trenutnim prebivalištem van Balkana, svrstani su zajedno u jedan duel (DUEL 11). Na kraju, svi autori koji dolaze iz vanbalkanskih zemalja, svrstani su u jedan duel (DUEL 12).

Početak predstavljanja duela na zvaničnom Facebook profilu Milih Duela je bio 12. juli, 2020. godine. Dueli su predstavljani redoslijedom, na svaka 2-3 ili 4 dana shodno obimu duela. Prvih 15 dana od predstavljanja duela, pratioci Milih Duela su mogli glasati u komentarima upisivanjem rednog broja autora ispod slike gdje u opisu predstavljena njegova pjesma. Pored čitalaca, glasali su i članovi žirija, sastavljeni od 12 renomiranih i za Mile Duele važnih umjetnika Balkana. Oni su vršili odabir 90% autora koji će proći u Treći krug. Ostalih 10% je predviđeno za glasove čitalaca, za one koje žiri nije odabrao, a imaju veliku podršku svojih prijatelja i pratilaca Mili Dueli.

TREĆI KRUG

REZULTATI

DUEL 2 -🇷🇸 SRBIJA

Kako se glasalo?

(1) Organizator: Nermin Delić 
(2) Predsjednik žirija I: Simo Golubović
(3) Predsjednik žirija II: Nikola Ismail
(4) Dodatni član žirija: Anđela Turukalo
(5) Čitaoci (broj pristiglih glasova): 2 337
(6) Zajednička slika* (*Autori su mogli ostvariti dodatnu ocjenu 5, ukoliko pošalju svoju sliku sa nekim od učesnika 3. kruga. )

PRAVILA GLASANJA:

• U Duelu 2 su predstavljeni svi autori iz Srbije koji su prošli prethodnu selekciju.
• Broj učesnika Duela 2 je 55.
• Kako se računali glasovi: Ocjene Dodatnog člana žirija su se zbrajale sa ocjenama Predsjednika žirija 1 i Predsjednika žirija 2, te sa ocjenama Čitalaca. Njihova prosječna ocjena je sabrana sa ocjenom Organizatora i izvučena je konačna prosječna ocjena na osnovu koje su rangirani autori.
• Predsjednici  žirija su imali pravo da pošaju po jednog autora direktno u Polufinale. Autor Jasmin Ademović je prošao direktno u sljedeći krug, odlukom Predsjednika žirija I (Simo Golubović).
• Predsjednik žirija II nije dodijelio svoje glasove i komentare.
• U ovom duelu je bio samo jedan Dodatni član žirija, pa se njegova ocjena direktno zbrajala sa ostalim ocjenama.
• U ovom duelu niti jedan autor nije prošao direktno na osnovu glasova čitalaca. 3 autora sa velikim brojem glasova čitalaca su nagrađeni ocjenom 5. Inače, prema pravilima 3. kruga,  Čitaoci su nagrađivali 3 autora sa najvećim brojem glasova u Trećem krugu – direktnim prolazom u Polufinale, a još 22 autora su dobili ocjenu 5. Budući da se 5 autora znatno izdvojilo po broju glasova čitalaca u Trećem krugu, organizator je odlučio da svih petoro pusti direktno u sljedeći krug.

• Zajednička slika. Autori su imali pravo na dodatnu ocjenu (5) ukoliko pošalju zajedničku fotografiju sa nekim od učesnika 3. kruga Mili Dueli 2020. Cilj zajedničkih slika je bio poticanje društvenih odnosa i van online aktivnosti i druženja. 🙂

• 

  

ŠTA SADA?

TOP 100 – Autori koji su ušli u TOP 100 su direktno prošli u Polufinale Mili Dueli 2020.  Svakom ponaosob od njih će biti dodijeljen mentor po odluci Organizatora, a imena njihovih mentora će biti naknadno obznanjena. Mentor može biti samo neko od članova žirija Mili Dueli 2020. Sve detalje vezane za pripremu i slanje pjesme za Polufinale (4. KRUG), dobit će u privatnoj poruci u inboks. Molimo strpljenje!

TOP 120 – Autori koji su ušli u TOP 120 nisu direktno prošli u Polufinale Mili Dueli 2020. Oni će, po objavi rezultata biti ponuđeni članovima žirija da ih odaberu da im budu mentori. Ukoliko niko od članova žirija ne iskaže volju da im bude mentor, autori neće proći u Polufinale. Ukoliko se javi 1 član žirija, automatski će taj član žirija postati mentor. Ukoliko se javi više od 2 člana žirija, Organizator će u saradnji sa autorima odabrati nekog od ponuđenih članova žirija za mentora autoru.

TOP 250 – Autori koji su ostali u TOP 250 nisu prošli u Polufinale Mili Dueli 2020.  Njihov doprinos širenju projekta i poezije će biti nagrađen time što će dobiti  elektronsko priznanje za  sudjelovanje budući da su svojim učešćem predstavljali svoje zemlje u sjajnom svjetlu (TOP 250 od 739 prijavljenih!!!), te će shodno tome dobiti priznanje za interkulturalni dijalog balkanskih zemalja i zemalja svijeta u kojem su učestovali.

Sve predstavljene pjesme će biti zastupljene u zajedničkom elektronskom zborniku koji će, po svemu sudeći, imati i svoje štampano izdanje (ljeto, 2021.), kada nas očekuje MILI DUELI BALKAN TOUR. Više o tome uskoro!

Također, svi autori koji su 2000. godište ili mlađi, će biti predstavljeni na MILI DUELI JUNIOR ONLINE POETRY CONTEST koji će startati par dana nakon završteka osme sezone Mili Dueli 2020 – Online Balkan Poetry Contest!

 

KOMENTARI ŽIRIJA

Organizator: NERMIN DELIĆ

 

Predsjednik žirija I: SIMO GOLUBOVIĆ

Већ осму сезону овог интересантног и лепог такми-чења интезивно пратим и сарађујем дајући тако у складу са својим могућностима свој скромни допри-нос да ово такмичење траје, јер заиста оно има смисла у овом времену када су многе добре везе и многе добре навике покидане, поремећене, уништене. Ово је тек мали, али веома важан сегмент живота којим се покушава поправити оно што је ратовима уништено, повратити поверење, пронаћи бољи пут, стићи до лепших и узвишенијих циљева без мржње која је на неки начин заробила и уништила велики део љубави међу људима, међу нацијама, свуда…
Одговорно тврдим да се у томе поприлично успело. Видљиво је то из свакодневних коментара који су доступни на фб страницама на којима се сусрећу поете са разних крајева света, размењују искуства, пријатељства и разне видове сарадње кроз такмичења на различитим нивоима.
У МИЛИМ ДУЕЛИМА приметио сам велики и значајни напредак у самој организацији, што свакако треба захвалити младом поети, књижевнику доктору Нермину Делићу који је на себе преузео велики посао и велику одговорност, а што без сумње веома успешно обавља на радост и задовољство такмичара.
И овом делу такмичења, заправо у овом кругу, нема ни један рад/песма која нема смисла и у којој песник није исказао одређено знање у писању поезије, нема „промашених“ тема, нема мржње, нема плача и кукумаукања. Све је казано пристојно, најчешће лепо и ни један рад не заслужује да се одбаци у корпу за смећа – у заборав. У складу са тим у оцењивању радова није било негативних оцена.
Разумљиво је и то да у овом такмичењу се не тражи врхунац поетског изражавања, али има песама које могу задивити различите укусе и ставити се у неку поетску антологију или читанку.
Такмичари ће углавном бити задовољни и разумеће да ово такмичење има елементе игре уз дружење и радовање без рангирања за неку вредну награду која често мотивише писце на неки другии начин. Овде се ради о такмичењу из чисте жеље за сарадњом, из љубави према поезији.
Да ли су оцене жирија, организатора и пратилаца (пријатеља који гласају) добре? Не нису. Никада нису толико добре да сујетни немају приговора. Неко увек нађе разлог да нешто сумњичи, па и поред најбоље и најчеститије жеље да се у овом буде објективан, могући су извесни превиди и оцене које неко други не би тако дао.
Морам напоменути и то да је овога пута било веома тешко испоштовати све одредбе организатора јер је потребно сваком раду дати одређени коментар, што је свакако веома тешко јер се ради о 55 ауторских радова које треба проучити, упоредити, дати неко место на невидљивој таблици такмичења, а при томе задржали пажњу на посебностима које карактеришу одређене радове.
Многи аутори су ми годинама познати и многе њихове радове сам читао и често коментарисао на неки начин, а познато ми је да су имали и много успешнијих песама од ове коју су у овом такмичењу приложили, међутим – то је њихов избор.
Стекао сам утисак да је овога пута много више пријављених жена и млађих поета, што сматрам да је добро и да ће ово такмичење наставити да траје уз, чврсто верујем у то, неке измене и побољшања.
Свим такмичарима желим напредак у даљем раду.
Организатору желим да настави са овим добрим радом који спаја људе са ове наше напаћене планете.

ПОСЕБАН ДЕО – КОМЕНТАРИ:
1. ЉИЉАНА НЕСТОРОВИЋ: Свакодневно добро и правилно размишљање носе веома добре поруке свима да се људи увек преиспитују да ли човек може урадити нешто боље да би овај свет, који нажалост личи на чвека на издисају, био боље место за живљење. У ову лепо замишљену песму требало је улити више поетског дука да би врата живота остала и даље отворена. (Оцена: 3)
2. СЛАЂАНА ЈОВАНОВИЋ: Љубавна песма са мало плача и мало суза и са добрим закључцима „да у љубави нема отрова“ и да „љубав не умире никада“, дају право овој песми и поетеси да трају и да се памте. (Оцена: 3)
3. Види на крају!
4. ЗОРА ДАВИДОВИЋ: Лепа љубавна песма/разговор, разиграна песма са извесним нијансама песимистичких погледа и усамљености. Сви ови описи, чини ми се, могли су се исказати нешто краће да то не личи на догађај, а да се више истакне но животно/доживљено/искуствено без суза и плача. (Оцена: 3)
5. ЈОВАНКА ВАЊА МАРКОВИЋ: Чини ми се да је ову песму било погодније изразити као кратку причу. Запажања су уочљива и важна. Игра са животима је честа појава и код некога изазива језу и страх, код некога дивљење ушићење. (Оцена: 3)
6. СВЕТЛАНА СТАНКОВИЋ АВАКУМОВИЋ: Песма је осврт/порука о догађају одласка/растајања што је најчешће тужан тренутак, каткада и болан, и што је веома честа тема многих љубавних песама. (Оцена: 3)
7. НЕБОЈША СТОЈОСКИ: Песма је вредна пажње. Лепа је, кратка и не замара.Има снажне и важне поруке да жвот треба увек и УВЕК посматрати са оне лепше и угодније стране да би се боље уживао и тешкоће лакше подносиле. Никад не треба предавати се очају и увек треба веровати у оно боље и лепше. (Оцена: 4)
8. НЕБОЈША ОБРЕНОВИЋ: У бесмислу живота, какав нам је, нажалост, веома често познат, аутор тражи бољи смисао да би се неразумно разумело, да се заволи све што је лепо а оно је често заборављено и потиснуто, да се вратимо на место које нам по науму Творца припада, да душу не дајемо/продајемо бездушнима, да смисао и лепоту живота тражимо у нормалним стварима/појавама. Замерка песнику је велика у томе што не користи ни једно наше писмо и слова су „крња“. (Оцена: 4)
9. МЛАДЕН ЛУКЕШЕВИЋ: Лепа песма са снажним порукама о томе како је живот данашњег човека постао на неки начин тешко подношљив, када се утихнуле и радости и жеље, бриге се распламсале и разбуктиле, неизвесност узела радост, замрзла интересовања, умножила злурадост и човека одчовечила и удаљила од човека уз велику дозу губитка љубави, поштовања и воље за напретком.
(Оцена: 4)
10. ВЛАДИМИР ГРАДАШЕВИЋ КАМЕЕОН: Ово је лепа песма не сасвим доследно везаног стиха, али разумљива и у пренесеном смислу говори о данашњем човеку и његовом вођи (Можда је ово политички мотивисано, али је аутор избегао да то дефинише, што сматрам добром страном песниковог понашања.) који не увиђа своје грешке и следи лоше ствари, човеку који не тражи излаз у себи/кривцу него у другима, тако да се напредак и бољитак не могу очекивати док човек не промену себе и своје понашање. (Оцена: 3)
11. ЛИДИЈА РАДОСАВЉЕВИЋ: Љубавна песма са недовољно јасном поруком. Почетак песме је исказан везаним стиховима и релативно добром ритму, да би у другом делу поетеса прешла на слободни стих и случајну риму, овога пута нешто мање успешну. Идеја је узвишена, тема је свакодневна. (Оцена: 3)
12. МАЈА ПАВЛОВИЋ: Ова песма је предугачка. Непотребно је писати овако дугачке песме које не казују много. Тема и идеја песме су на месту, Говори о томе како је тешко у овим данашњим условима остати „оно што јесмо“, оно што би човек требао бити по науму Творца. То је прича о отуђењу човека од човека, заправо и од себе самог, што за последицу има апатију, безвољна стања, слаба интересовања, неразумевања, мањак жеља, недостатак љубави… (Оцена: 4)
13. ДИЈАНА ЧОП НЕШИЋ: Ово је занимљива песма пуна вере, снаге и оптимизма, пуна жеље за освајањем неосвојеног и задржавањем онога што се већ поседује. (Оцена: 4)
14. МИЛИЦА ПЕРИЋ: Идеја је изванредна. Ема се веома ретко нађе на „поетској трпези“. Ова социјално-психолошка песма говори о похлепи, о незаситости моћних и богатих. Она, као да следи стару латинску изреку:
„Похлепа је прамајка недела“, саопштава да се та похлепа стално и непрекидно умножава. (Оцена: 4)
15. ЈЕЛЕНА БРАОВИЋ: У својој песми Јелена нам упућује снажну еколошку поруку и у својим првим стиховима читаоце части лепим метафорама казујући да смо си „у стакленој башти заточени“, а то је „огледао нашега плача/ чаробни осмех пребојен свемиром…“ Разлог је у љуском немару и недомаћинском односу према природи. Поетеса је исказала забринутост за опстанак света, али није исказала сав свој песимизам и страх који јесу присутни. (Оцена: 4)
16. ОБИЧАН ЛИК: Дивна социјална песма о тренутку, таквом тренутку који вечно траје, а тај тренутак је неспокој, страх, монотонију, апатију, равнодушност, безнађе, а све то овде на Земљи и у земљи „где анђлима крила подрезују“, где се ђаволи уздижу и змије се слободно крећу (Наравно, ово је пренесено значење.) Ове метафоре потребно је посебно разматрати и анализирати да се одреди њихово право значење. (Оцена: 5)
17. ВУК СТЕВАНОВИЋ: Порука коју овај поета упућује „наранџастој жени“ је снажна и уверљива и има уучљиву жељу да траје уз њу, да трају скупа у свим условима, нешто слично ономе како се даје свечана обавеза код ступања у брак. Он жену коју жели уздиже међ звезде где и јесте паво место за праву жену, са жељом да и сам на тај далеки пут крене без намера да се враћа. (Оцена: 4)
18. ЈЕЛЕНА ЉУБЕНОВИЋ: Мала сањива апокалипса уз веома леп опис једне вечери пуног месеца. (Оцена: 4)
19. МИЛОШ ЈОВИЋ: Заљубљени увек о љубави певају најстрасније, често и најлепше. Стиховима које је послао на ово такмичење, песник исказује пуно љубави, све до љубавног заноса, а тај занос граничи се са екстазом, која је намерно изостављена. Лепоту вољене песник уздиже у небеске висине, тамо међу „бисерје неба“ како сам каже, тамо „где је стотине пролећа“ и закључује једном речју да је то љубав. (Оцена: 4)
20. АНЂЕЛА МИХАИЛОВИЋ: Понудила је лепу љубавну песму, рекао бих не довољно срећно заљубљене особе, што је свакодневна појава и веома честа песничка тема. Песма је непотребно дугачка уз присуство тамних боја којима осликава живот, што од младих песника не би требало очекивати. Никада не треба губити наду и веру у љубав. Уз наду и веру лакше се и тешке ствари савладају и немирна мора укроте. (Оцена: 4)
21. ЈОВАНА ПАВЛОВИЋ: Доставила је песмо у намери Творца у којој искрено и јасно говори/просуђује/суди о човеку/бићу, таквом бићу које би требало бити савршено по свим елементима битисања, а истовремено поетеса указује на грешке које сам човек у свом знању или незнању чини. Уверен сам да би песма била прихватљивија и интересантнија да је песникиња написана само прву и последњу строфу. Све између је на неки начин баласт. (Оцена: 4)
22. ЈАСМИНКА НИКОЛИЋ: Њена песма „Сенке“ има добру еколошку поруку. Верујем да је песникиња имала и бољег начина да својим читаоцима то предочи. Она је одабрала овај начин казивања уверена да ће је читаоци овако најбоље разумети, што увек није ни правило, а често и могућност. Зато остаје оно правило: песму треба дорадити/поправити, како би читаоцима подарила песму у складу са њиховим очекивањима, а читаоци сами каткада желе неке ствари одгонетнути. (Оцена: 3)
23. ВОЈКАН МИЛЕНКОВИЋ: У љубавној песми „Усне твоје“ песник изражава своја осећања које се буде погледом на усне жељене особе. Неко запажа лепоту и привлачност очију, тела, лица, косе… он посматра усне и оне га посебно привлаче. Сва даља трагања у љубави узалудна су ако усне нису видљиве и лепе како их песник замишља. Стиче се утисак да је непотребно описивао све друго, када је самим уснама дао тако значајно место, када су оне за њега љубавно надахнуће. (Оцена: 3)
24. ЈАДРАНКА АНТИЋ СТАНКОВ: Њена песма је љубавно-психолошке садржине у којој се буктиња љубави тасцветава и пореди са савим заносима који јој претходе. (Оцена: 3)
25. СТЕФАН ТРАЈКОВИЋ: Љубав и опет љубав, па и када је прошла, прохујала и када је више нема. Песник ламентира над том несталом љубави не саопштавајући ни како, ни зашто је нема. Довољно је, он тако казује свом читаоцу, да је нема… (Оцена: 3)
26. НИКОЛА БЛАГОЈЕВИЋ: У песми „Страсти“ овај аутор искрено и отворено говори о љубавном заносу према особи која му се допада, која га привлачи и он целим бићем, увек и бескрајно, чак толико моћно и уверљиво о њој размишља и говори, своје мисли усредсређује увек у истом смеру, чак и акото понекад не жели, па закључује да је то „зло“ (Оцена: 5)
27. СЛАВКО МАЛИ: У социолошко-психлошкој песми „Кравата“ овај аутор шаље нам снажну поруку да вољене никада не смемо заборавити и повредити и да их увек треба подобрим делима помињати. Читајући ову исповедно-покајничку песму не могу да се не присетим старе латинске изреке: „Де мортибус нихил ниси бене!“ (О мртвима ништа ако није добро!) или се присетим једног давног графита прочитаног негде у околини Сомбора који сам искористио као мото једне моје књиге: Заборављени никада неће заборавити оне који су их заборавили! Овај аутор се каје због својих немарних/неодговорних поступака, што можда и није аутокритика него је критика упућена свима који тако чине или не чине, а требало би. Он на себе узима те грехове које можда није ни починио него нас/остале поучава да тако нешто не треба радити. Он себе назува чобанином у значењу неук или прост човек без осећања блискост и одговорности за ствари које нису урађено како ваља. Тај тренутак његовог немара (бацање у контејнер одеће и ствари после очеве смрти међу којима је и очева кравата је на неки начин увод у зло. Кравату је пронашла девојчица наркоманка и обесила се користећи је, а да зло буде потпуно и његове муке да се употпуне, затекао је како група разузданих дечака љуља то мртво тело које виси као да је крпена лутка, гађа га „тврдим зеленим ментолкама“ које је он такође бацио. Песник је на овај начин, оптужујући себе, скренуо пажњу на честу појаву која може да се заврши најтрагичније.
Ово је на неки начин исповедна песма/песма интиме. Овакав снажан опис није ни могуће изразити на други и бољи начин, једино да се изрази у прози, што би по песниковом уверењу имало мању вредност. (Оцена: 5)
28. ГОРАН ЏЕЛАЈЛИЈА: Ова мисаона песма је посебан осврт на грешке неких нас и неких пре нас или неки други који наслеђују опет неке друге са свим неправдама и несмотреностима учињеним свесно или случајно, песма у којој казује да генерација оставља знакове/поуке, поруке, законе наследној генерацији, да је то ууствари смена генерација где је једна увек у пролазу, друга на тешком почетку који че такође ускоро бити у пролазу, при томе свака генерација жели уздићи себе на божанско место јоје није намењено људима. Песник те умрле/нестале генерације именује метафором „бусење ниткова“, а њихове наследнике с добрим разлогом назива „њиховим посинцима“. (Оцена: 5)
29. НИКОЛА МОТИКА:/уклетости човека Песник из свога угла посматрања покушава дати објашњење/објашњења о многим нашим заблудама и промашеним циљевима, лошим намерама и проклетству, о уклетству човека да пати од прапочетка до краја – до завршетка. Чини ми се да није, труд је пажње вредан, али његова немара је веома интересантна и часна иако то није довољно лепо и могуће стиховима описати. Ово је добра опомена и нека почетна анализа за све оне који од живота очекују немогуће, али и за оне који желе више и боље. (Оцена: 4)
30. МИЛАН МАРКОВИЋ: Ова песма, по мом мишљењу, у овом делу такмичења је у групи најбољих песама са мноштвом добрих песничких елемената. Дивна описна песма идиличног карактера у којој поета описује летњу ноћ на врло леп начин користећи поређења и метафоре, али и народне мудрости, тако да је у неколико изванредно добрих синтагми понудо читаоцу (или даровао) веома лепу песму за памћење. Стиховима „Месец круни бехар прецветалих звезда“, или „Месец жут ко дуња на пропланку седи/ чува стадо/ небом расутих ђердана/ само облак један/ преко неба језди/ над ћилимом поља што су саткана.“ Ово су, без имало сумње, вредни стихови, како ми то обично кажемо „стихови антологијске вредности“ којима није потребно никакво објашњење, потребно је само дивљење и уживање. Песма има одличан ритам и одличну риму. (Оцена: 5)
31. СЛАЂАНА БАЖАЛАЦ: И поред најбоље жеље, просечан читалац неће успети разумети ову песму. Порука није довољно јасна и читаоци овде заиста морају упитати „шта је песник хтео да каже“, али одговор ће тешко пронаћи. Ова песма ни на који начин не упућује читаоца да је разуме, да уочи слику, да види циљ песме и њену поруку. (Оцена: 3)
32. НРМАЊА НЕШКОВИЋ: Песма у којој заљубљени песник љубав и лепоту љубави издиже изнад песме саме, изнад свакодневног, често тмурног и мутног погледа на стварност. Он пише песму „о њој“ не казујући ко је она, то оставља читаоцу да закључи, а вредам читалац лаке ће уочити да је „она“ сама песма, она најлепше песма која још није написана. (Оцена: 5)
33. БЕЛМА ХУСОВИЋ: Оо је једини сонет у овом делу такмичења. Урађен је по сви правилима писања сонета и вреди да се чита више пута. Рима је сасвим коректна. Ритам је мало нарушен, али се то лако може поправити. (Оцена:5)
34. АНА ИВАНОВИЋ: Подарила нам је кратку љубавну причу/песму о вечној љубави, о вечности која је кратка, јер је живот наш пролазан, па је зато потребно живети у пуном смислу речи љубав. (Оцена: 3)
35. ЈОВАНКА ЈАНЧИЋ: Ово је песма о једностраној љубави, а као таква заувек остаје „полуљубав“ јер су измњђу правих љубави често присутне љубавне преваре које наносе бол, које каткада остављају ране које никада не зацеле. Тема је уобичајена, веома честа, скоро свакодневна: љубав и љубавни јади. (Оцена: 3)
36. ЈОВАНА ИЛКИЋ: Веома су занимљива социолошка размишљања исказана у стиховима ове песме којом се исказује на чудна понашања у саобраћају, о бахатости појединих возача и последицама таквог понашања, о смрти на улицама, неодговорност криваца и изазивача зла. (Оцена: 3)
37. НЕРАНЏА КОСТИ: У песми „Духовна пратња“ ова песникиња је на веома добар начин изразила своја добра размишљања п многим нашим заблудама, непоштовању младих, невиних и нејаких, о страдању у првом реду деце коју именује птицама, оним птицама којима неодговорни подрезују крила и те птице ће тешко или скоро никако успети да полете ка свом циљу, ка одредишту. Смрт и страдање деце пречеста је појава поред које не смемо поролазити и не реаговати на њу. Мудра поетеса не упире прстом ни на кога, не врши прозивку одговорних, оставља то читацима да закључе, а читаоци најлакше препознају истину. Песникиња каже: „Нико није узео тапију на рајско насеље“, а у стварности многи покушавају да и небо само присвоје у лично власништво не питајући за цену, не бројећи жртве те похлепе, при томе се не обазиру да ће се ипак једнога дана суочити са паклом. (Оцена: 5)
38. ЉУБИНКА ДИМИТРИЈЕВИЋ: Поетеса је написала љубавну песму или неку љубавну јадиковку, то је жал за љубави, али без клетве са једном молбом/молитвом „за само један секунд“ пажње вољене особе, тек толико да је жеља мине“, да бол прође, да грч попусти, а све то само да се направи ново место за нове илузије. (Оцена: 3)
39. ЈЕЛЕНА БЛАГОЈЕВИЋ: У „Недовршеној симфонији“, како је насловила своју песму лична осећања доживљавају плиму. Неразуми, неспоразуми, интриге, смицалице које она виду граниче се са мржњом, а љубави ради. Пуно појмова повезала је једном идејом у једној теми и песму је непотребно написала сувише дугачку. Иако је нагомилано много речи, веома мало ке казано, а оно што је изречено, прилично је нејасно и магловито без асоцијација које би навеле читаоце на неки исправан закључак. Песма је упућена некоме/некој. Вероватно драгој особи и са веома важним разлогом, али је при том писању одабран непознат и релативно непроходан пут и сама песма не тече жељеним током и разумљиво. Ово ми све некако личи на оно када стављамо свој потпис црним мастилом на црну подлогу, тако да је резултат невидљив, па и по цену лепог рукописа. (Оцена: 3)
40. ЈОВИЦА ЂОРЂЕВИЋ: Овај аутор јавио се изванредно добром песмом у маниру вештог песника из чега се може с лакоћом закључити да овај песник много чита и зна много о писању добрих стихова. Често понављање речи „дар за опроштај“ којима је и песму насловио, веома уверљиво делују на читаоце. У овој релативно краткој песми зналачки је сажео много труда и много љубави. (Оцена: 5)
41. ЗДРАВКО СРЕТЕНОВИЋ: Песмом „Пут путујем“ у којој свака реч почиње словом/гласом П, аутор нас је увео у извесну игру речима, али на необичан и веома леп начин. У књижевноси нема сувише много оваквих творевина јер је веома тешко и мукотрпно писати све на једно слово, посебно када се жели да то буде и обимно и књижевно прихватљиво. У српској књижевности, књижевник Андро Мошић успео је да напише песме и приче на слово П у обиму око 1500 речи. Ускоро из штампе (вероватно за десетак дна) излази нова књига „СИМО СВЕ СА С“ аутора ових редова. Књига садржи 177 песама са укупно 7777 речи, што је у овом тренутку светски књижевни рекорд. Уверен сам да ће овај Здравко Сретеновић наставити са овим тешким радом, Уочљиво је да то он може и уме. (Оцена: 5)
42. ДАНИЈЕЛА БОЖИЧКОВИЋ: Кратак и можда само замишљен љубавни сусрет на најлепши начин описан је у песми „Лубеница“. Стихови/песма одишу топлином и љубавним заносом. (Оцена: 5)
43. БУДИМИР СТЕФАНОВИЋ: У две песничке слике са истим мотивима и погледима са различитих страна у истом правцу карактеришу ову изванредно добру родољубиву песму. Поета има веома искрен однос према својој земљи и то и стиховима жели да каже. Овај излив љубави/патриотизма може бити позив свима на отечество, посебно данас када смо скоро заборавили да у своју земљу треба волети. (Оцена: 5)
44. МАРИЈА МИТРОВИЋ: Марија у овој песми има веома честу тему за описну песму о зими, али на леп начин и чини ми се мало различито од осталих аутора, а разумљиво је што пише о овој теми, јер сама помисао на зиму асоцира на белину, на чистоћу, на невиност, на топао дом, домаћина и домаћицу, кућну топлу атмосферу пуну разумевања и љубави, а то каже речима да ће на повратку та мила особа бити дочекана са љубављу док „сарма што се дуго крчка“ узвишени је позив за гостопримство. (Оцена: 3)
45. РАДЕ ШУПИЋ: У својој „Балади о мртвима“, како је аутор насловио свој рад, песник изражава свих нас присутну бригу за човека, за човечанство, за цео живи свет. Он страхује за све нас (не искључујући себе) који ћемо бити прерано мртви, свирепо уморени без видљивих разлога, а разлози су у непоштивању природних законитости на првом месту, као и закона и прописа које је сам човек поставио али их се не придржава и сваког часа угрожава живот на планети Земљи. Ова песма је изврстан позив свима да се понашамо рационалније и обазривије да нас смрт не докрајчи прерано и неправедно. (Оцена: 4)
46. НЕНА МИЛАДИНСКИ МЕДАРЕВИЋ: Сваки песник, уверен сам у то, пише песме са намером и жељом да се дуго читају и памте, да одушевљавају своје читаоце генерацијама. Јасно је да то свакоме не полази за руком. Чини ми се да је ова врла песникиња успела да излив своје љубави овековечи у песми „Он“. Понекад нам се чини да ни једна песма не може довољно добро и лепо описати љубав, ако је љубав велика и искрена. Ова ауторка то демантује наведеном песмом у којој је исказала бескрајну љубав. Она је попут многих ранијих књижвника (Шантић, Зубац, Костић и многи други своју љубав овековечила за наредне генерације. (Оцена: 5)
47. ИГОР ФАРАГО: У песми необичног и непривлачног наслова, песник Игор Фараго пише о човеку, неком човеку – било ком, о његовим намерама, заблудама, жељама, немоћима, страховима, страдањима, о несувислим мислима. Поета не каузје где је почетак тога, али ни крај не препознаје, али поручује да човек мора увек да размишља о себи, о својим поступцима, да се преиспитује и поправља оно што је већ покварио. Снатра да човек у свом понашању никада не сме прећи границе које је сам поставио. Ако то чини, човек постаје „лудак“. (Оцена: 3)
48. ДАНИЦА РУСОВ: У песми „Сујета“ ова песникиња говори о сујети, о самоумишљеној властитој висини и вредности. Она нам казује да се сујета не учи у школи, али се у животу веома често и брзо учи и научи. И у сујети, песникиња тако мисли, има извесне лепоте све до оног тренутка када се она измакне контроли. Тада настаје неспоразум и са самим собом и средином. Песма је сувише дугачка. Све ово могло се казати у само три строфе. (Оцена: 4)
49. СЕНКА РАКОЧЕВИЋ ЂЕКИЋ: Тема песме је „Чежња“. Чежња је веома чест мотив песницима, врло честа појава код људи и разумљиво је што изазива интересовање. Чежња је присутна код оних који нешто очекују, најчешће оно што је неизвесно и несигурно и често је праћена са страховањем. Најчешће се јавља када очекујемо и желимо немогуће и непостојеће, тада лако долази до разочарења. Поетеса није разочарана. Она чека нову зору и нови дан, чека росу новог јутра да се напије љубави и чежњу замени заносом. (Оцена: 3)
50. НИКОЛИНА ВУЈЧИЋ: Ова песникиња није доставила своју песму.
51. ЉИЉАНА ЛУКИЋ ТАТИЋ: Песма „Заборављени“ – тешко је одгонетнути шта је заправо поетеса тражила, за чиме је свуда безуспешно и непрекидно трагала. Њено трагање је вечност без назирања и очекивање завршетка, а читалац ће тешко разумети шта је, уствари, мотив/предмет потраге: он – љубав, она – истина. Ако песма и потраје – то ће, ипак, остати тајновито. (Оцена: 3)
52. ДРАГОЈЛА ДИВЈАК: Још једна лепа и занимљива љубавна песма која краси ово такмичење писана је веома добром ритму, разиграно и привлачно са пуно љубави и заноса како то и очекујемо када помислимо на „прву љубав“, кко гласи и наслов песме. Исказ је кратак и јасан, поруке су снажне и уверљиве. Песма би могла да се уврсти и у неку антологију песама за децу јер су поруке и деци намењене и узвишене као душа детета. (Оцена: 5)
53. ЈАСМИН Р. АДЕМОВИЋ: Веома леп и успешан песников запис јоји достојно може наћи своје место у најбољин антологијама или читанкама/уџбеницима. Песма је такве тематике и таквог песничког решења да може да се уврсти и у песме за деци, и одрасле. Својим порукама да никаква сила није за увек и да свему једном мора доћи крај, недвосмислено говори човеку (у песми кобцу) да о сваком свом кораку/поступку треба размислити, јер према оној народној изреци „И два лоша убише Милоша“, што би у неком објашњењу могли казати да и два нејака могу победити јачега ако су на страни праведнога (у овој песми су то врабац и славуј). Праведни за помоћ имају ону најснажнију невидљиву руку коју можемо звати правда и она је од помоћи да се савлада тлачитељ/мучитељ/безобзирни снагатор/неправедник. (Оцена: 5)
ОВОГ АУТОРА ПРЕДЛАЖЕМ ЗА ДИРЕКТАН ПРОЛАЗ У НАРЕДНИ КРУГ ТАКМИЧЕЊА.
54. БОЈАНА САМАРЏИЋ: Лепа песма са елементима аутобиографског казивања, што је у поезији честа појава, а не мора бити аутобиографско. Ово је размишљање/исповедање о себи, о жени о жени са Балкана (у жаргону се још увек каже заостали Балкан), жени која није доживела заслужену еманципацију која јој по природи ствари припада. Жене са Балкана, каже песникиња, имају и вољу и снагу да се боре (и изборе)за нека своја права и идеје које још увек не уживају. (Оцена: 4)
55. МАРИНА МИЛОШЕВИЋ: Један неспоразум, више неспоразума, много неспоразума – следи хаос! Хаос на посебан начин, а све то у песми има одређене назнаке без јасних асоцијација и недовољно доброг израза. Стиче се утисак да се радо и неком љубавном неспоразуму, што је вероватно и најближе истини. (Оцена: 3)
3. АНИЦА ФИЛИПОВИЋ: Ова ауторка је веома лепо, јасно и сређено исказала своје мисли и преточила их и стихове песме „Кап на тепиху“ где сазнајемо истину да „иако је суза кренула, свет није пропао!“ Суза остаје као траг, као белег/сведок, као симбол тешкоћа које су минуле. И када је тешко, треба остати достојан и постојан, остати чврст и одлучан са жељама и надама. (Оцена: 5)

Поздрав свима са жељом за даљи успешан и плодан рад.
С. Б. Голубовић

Predsjednik žirija II: NIKOLA ISMAIL

(*NIJE POSLAO KOMENTARE I GLASOVE).

 

 

 

 

 

Dodatni član žirija: ANĐELA TURUKALO

Jovanka Vanja Marković, lijepo urađena pjesma.

Mladen Lukešević: jednostavno, a jako emotivno. Autor vlada svojim stihom veoma dobro, poenta je očigledna i snažna. Konfesionalna poezija mi je inače jako privlačna, a posebno u ovom obliku. Svaka čast.

Jovana Pavlović: “utisnutih u kalupe”, ne “u kalupima”. Smatram da je ovoj pjesmi neophodno bolje vladanje interpunkcijom. Ipak, smisaono je dobra, estetski nema većih problema. Ima mjesta za napredak, ali zadovoljna sam pročitanim.

Jovana Ilkić, pjesma je lijepa. Jasna je, prijatna za čitanje. Smatram da se moglo više raditi na interpunkciji, jer tu situacija nije sjajna.

Običan lik, u početku mi je djelovalo kao da su rečenice isprekidane- kao da postoje zastoji, nesto slično preprekama. Kao da pjesma zapinje zbog toga. Ipak, pred sami kraj pjesme postoje dvije cjeline koje su slivene- pa to uspijeva da izbalansira ritam i da stvori posebnu notu u pjesmi. Slike su dosta dobre, originalne. Nemam primjedbi.

Vuk Stevanović, pjesma je pitka i laka za čitanje. Prijatna je. Gotovo sladunjava- zbog čega mi se čini da joj fali energije, neke snage koja bi dala pečat pjesmi. Ovako djeluje previše jednostavno, a znam da autor može bolje. Ipak, s obzirom na temu pjesme, mogu shvatiti i taj manjak snage u istoj- pa nemam bitnijih zamjerki.

Vojkan Milenković, Vojkan Milenković, ova pjesma zaslužuje najveću ocjenu isključivo zbog motiva. Autor vješto vlada slikama unutar pjesme, i to čini pjesmu poprilično upečatljivom. Takođe, autor ima sebi svojstven, izgrađen stil, koji meni jeste privlačan. Ipak: forma pjesme ne postoji. Interpunkcija je loša. Čini mi se da sam već ranije govorila o ovim problemima istom autoru. Na formi se mora raditi- jer upravo ona daje olakšavajući efekat dok se čita poezija, posebno ove dužine. Pjesma mora prijati oku koliko i umu. Bez rada na tome, kao što se sad može vidjeti, pjesma izgleda kao nagomilan tekst i naporno je čitati. Ovog puta sam, usljed manjka kvaliteta grupe, odlučila da zanemarim ovaj problem pri ocjenjivanju (da ponovim: isključivo zbog stvarno kvalitetnih motiva)- ali narednog puta sigurno neću. Postoji još jedan problem: kod ovako dugačke pjesme, stih mora da teče. Mora postojati povezanost slika, a čini mi se da se to -pri samom kraju pjesme- gubi. Djeluje gotovo isprekidano. I, zadnji stih mi se čini nepotrebnim (“Usne tvoje.”). Djeluje kao da se autor svim silama trudi da kaže mnogo, mnogo stvari; a nekad je svedenost ono što je pjesmi neophodno. Treba joj vazduha i smirenosti. Vjerujem da bi pjesma imala mnogo bolji efekat da je bila makar malo kraća.

Slavko Mali, pjesma mi se izuzetno dopala. Ipak, što se interpunkcije tiče, ili je ima- ili nema. Ne može to naizmjenično. I, ako se koristi, mora se koristiti pravilno. Pjesma ima dramatične, u pojedinim momentima i morbidne motive- koji definitivno ostavljaju jak utisak.

Maja Pavlović, ova pjesma je, uz malo truda, mogla biti za peticu. Ima pravopisnih grešaka; djeluje nagomilano, haotično. Tematski je lijepa, daje efekat kojem je autorka težila. Kraj djeluje neprecizno, ne uklapa se u cjelinu. Nadam se da ću imati prilike da vidim unaprijeđenu verziju ove pjesme; kao i druge, vještije i preciznije napisane, pjesme iste autorke.

Milica Perić, pjesma ima dobrih motiva, ali ima i momenata koje je otežavaju i guše. Čini mi se da je previše truda uloženo, i da je upravo to otelo prirodni tok pjesme. U nekim djelovima djeluje usiljeno, vjerovatno zbog naglih prelaza. Interpunkcija nije adekvatno upotrijebljena. Nije potrebno previše rada da ova autorka pokaže svoj maksimum, pa se nadam da ću to vidjeti u narednom krugu.

Jelena Ljubenović: previše deminutiva, previše epiteta- to čini pjesmu razblaženom. Vidim da autorka ima dara, pa smatram da bi moglo bolje od ovoga. Vidim da pjesma ima lijepih i originalnih motiva, ima jako dobrih momenata. Jednostavno, treba raditi na balansu. Može se ostaviti i veseliji i nježniji efekat- bez pretjerivanja. Takođe, autorka se mora pozabaviti interpunkcijom. Smatram da je ovakvom tipu pjesama interpunkcija neophodna, kako bi zablistale na pravi način.

Miloš Jović: nije loše napisana pjesma, ali nije ni sjajna. Smatram da nije dovoljno upečatljiva, energija joj nije dovoljno snažna. Interpunkcija je izuzetno loše upotrijebljena. Ipak, ima originalnih motiva i dopadljivija je od mnogih drugih pjesama iz ove grupe, pa bih voljela da vidim autora u narednim krugovima.

Stefan Trajković, “u mala kola”, ne “u malim kolima”. Velikih slova nigdje nema, interpunkcija je loša. Ova pjesma je definitivno zaslužila više “poštovanja” od sopstvenog autora. Smisaono nemam pritužbi na ovu pjesmu, motivi su originalni i dopadljivi.

Goran Dželajlija, pjesma je poprilično upečatljiva. Kratka je, a snažna. Interpunkcija se mora bolje koristiti ubuduće. Mislim da završetak pjesme morao biti drugačiji, kako bi adekvatno zaokružio cjelinu.

Milan Marković, simpatična je pjesma. Prijatna je za čitanje, ali- interpunkcija neadekvatna. Smatram da je moglo biti originalnije, kako bi se ostavio još jači utisak- posebno ako uzmemo u obzir ovu formu poetskog djela.

Slađana Bažalac, lijepo urađeno. Pjesmi nedostaje dramatičnosti- pri čemu mislim na jedan jak momenat, koji bi joj pružio poseban efekat. Ipak, daleko od toga da je loše urađeno. Takođe, povesti računa o interpunkciji.

Nerandža Kostić, jako lijepo urađeno. Dobra pjesma. Kraj je mogao biti bolje izveden, ali to nije napravilo drastičan problem. Ono što ne valja u ovoj pjesmi su rečenice prekidane na pola i sasvim nepravilna interpunkcija. Toliko je pitanja, a nigdje upitnika; toliko je mjesta gdje je zarez adekvatan, a upotrijebljena je tačka. Na tome se mora raditi.

Jelena Blagojević, mnogo je suvišnog u ovoj pjesmi. Osim toga, forma ne postoji- pa je pjesma još napornija za čitati. Interpunkcija je pogrešna. Smatram da je, za ovu autorku, najpreče da radi na formi i na svedenosti sopstvenog izraza. Četvorka je iz razloga što vidim talenat: kroz motive koji su poprilično dobri.

Budimir Stefanović, poprilično dobro urađeno. Interpunkcija nije dobra, mora se paziti na upotrebu velikih slova… Međutim, pjesma je smisaono kvalitetna i forma je dobro izvedena.

Rade Šupić, mnogo je bolje od materijala na koji sam navikla. Napredak je vidljiv kod ovog autora, ali mora se raditi još (posebno na interpunkciji). Takođe, mislim da je suvišno citirati bilo koga u sopstvenom djelu. Djeluje kao da pisac nije sposoban izraziti se adekvatno bez “tuđe pomoći”, a čini mi se da to nije slučaj.

Igor Farago- ova pjesma nije dovoljno dobra, u poređenju sa ostalim četvorkama. Postoji par motiva koji su me naveli da dam upravo tu ocjenu, iako smatram da je neophodno još mnogo rada: i što se tiče izraza, fokusa, adekvatnog prenošenja emocije; pa i forme i interpunkcije.

Nebojša Obrenović mi je baš otežao davanje ocjene. Na trenutak poželim da mu dam četvorku, pa poželim da mu dam jedinicu… I, tako sam do zadnjeg momenta razmišljala šta da radim. Ne želim ni da pominjem u čemu je problem, vjerujem da je autor svjestan toga. Žao mi je kad vidim da neko ima talenta, a da se apsolutno ne interesuje kako da to iskoristi. Autoru je potreban fokus. Potrebno je da vlada svojom energijom kroz cijelu pjesmu, kako bi je elegantno doveo do kraja. Zatim pravopis, pa interpunkcija, pa forma… Ovakva haotičnost, nepreglednost… Bukvalno me oči bole.
“il s t nmn ds soplicu..”…?
Naredni krug je polufinalni. Iskreno se nadam da će autor ispoštovati svoj rad dovoljno da se ovo ne ponovi.

Što se tiče trojki: to su pjesme kojima nisam bila zadovoljna ni smisaono ni estetski. Previše su jednostavne, blijede. Neke su previše haotične, toliko haotične da se ne nazire poenta niti kakva struktura. Smatram da je svim tim takmičarima neophodno mnogo truda i rada.

Ljubinka Dimitrijević… Ništa što već nismo vidjeli. Nema originalnih motiva, djeluje mi kao jedna od lošijih pjesama ove grupe.

Bojana Samardžić… Osim toga što stvarno ne prepoznajem poetske elemente u ovom djelu, ne prepoznajem ni Balkan o kojem autorka govori.

 

 

 

 

PJESME DUELA

Cjelokupni duel možete pogledati na društvenoj mreži Facebook, gdje je na zvaničnom profilu Milih Duela predstavljen kroz nekoliko slika.

1. LJILJANA NESTOROVIĆ 1965 SRB Beograd
POST

Od danas postim i misli čistim.
Šapućem lako, pitam se tiho:
Kako mogu bolje raditi?
Šta je moguće još učiniti?
Koji sam ja doprinos svetu?
Kako da popravim celu planetu?
Popravi sebe – šapuće neko.
U mojoj glavi oda ljubavi.
Ljubavlju budi doprinos svetu
I ljubav ostavi u svom amanetu!
Hvala, dragi Bože, na ovom savetu.

2. SLAĐANA JOVANOVIĆ 1965 SRB Beograd
SVE SU LJUBAVI SAMO ZVEZDE

Ti lutjući u moj život dođe
I ode u prašinu-u prašini druma ti trag;
Koliko ljubavi tako samo prođe-
Kroz pogled oka i zagrljaj drag.

Sve su ljubavi na kraju samo zvezde
Daleke i hladne u svom sjaju;
U predelima srca katkad se gnezde-
I u snovima noćnim još traju.

Sve ljubavi ponekad padnu u tamu
I ne sluti ih sećanje,ni mesec noću;
Ostavljaju me tako beskrajno samu-
Slepe su njihove oči za moju samoću.

I kada ti kažem da imam stazu novu
I da nikada ti ne bi u mome snu;
I ne veruj ljubav ima usne otrova-
Kao i usne nežnosti u poljupcu.

I kada reči prkosa u uši počnu da kaplju
I da nas dovedu do odlaska i kraja;
Ne veruj,ljubav ne umire nikada;
I njena bol je ogledalo osećaja.

4. ZORA DAVIDOVIĆ 1970 SRB Beograd
DANAS SAM BOLJE

Kažeš kakav prekrasan dan
Hajdemo negde
Ali ja ne mogu
Ovim mrtvim očima
Da razaznam
Ni tračak sunca
Kažu da ljubav leči
Ali meni ne ide
U sebi klečim
Ne mogu da se podignem…
Nije ti ništa
Kažeš tek tako
Lakonski, olako
Naviknut na moja stanja
Bezizlazna
Iracionalna
Pružaš mi ruku
I ustajem
I hodam…
Sačekaj samo
Rekoh
Da probam
Da se otrgnem
Od noćnih mora
Ne znam, možda starim
Kopam po razlozima…
Ne stariš, juče si bila
Još gora.
Znači li to
Da sam danas bolja?
Podižem pogled
I tražim nadu
Bolje sam danas
Odzvanja kao eho
Hvatam tvoju reč
I zatvaram uši
Neka je
Nek se zavrti
Obrne program
Ovaj nesretan
Uklet, pogan
Možda ipak, jednom
Sve prođe
I neki spas, nenadan,
Nekim slučajem dođe
I ne moram da budem kao pre
Samo da budem bolje
Od ove sad ovde
Što mi krade sebe
Kida mi delove
I razbacuje okolo
bahato
Kako da je stišam
Pogledam se u ogledalo
Ne vidim je
Samo trag kraj zenice
I čudan odsjaj
Znam da je tu
I da se podsmeva
Ovom mom stanju
Uskraćenom verovanju…
Trgneš me iz razmišljanja
Pitaš da li sam spremna
Pokušavam da slažem
Nju
Što se krije u oku
Da mi je loše
Neka je
Nek uživa
Nek misli da sam
Danas još manje živa
Grizem usnu
Do krvi
Zna ona da to boli
I znam
Da to najviše voli
Kada vidi tragove
Svog nedela
Kada je sigurna
Da nisam cela
Da sam se opet
O nju spotakla
Saplela
pala
I ne dam joj da mi upropasti
Još jedan dan
Umijem se još jednom
Otvorenih očiju, neka se udavi
Požuri, čujem
I snažno peškirom trljam oči
E stvarno danas neće moći
Da se baškari gde ona hoće
Danas neće biti po njenom
Otpuštam reči koje me muče
Jer ja sam danas bolje
Nego juče!

5. JOVANKA VANJA MARKOVIĆ 1971 SRB Beograd (Borča)
HAZARDER

Igrač na žici
Mlad hazarder
U čijem ravnotežnom treptaju
Bukne jedan novi život

On ima hiljde života
Klate se na vagi motke
Na njegovim plećima
Kao klatno
Sa protivtegom smrti
Sa pretpostavkom smrti
Dok hoda stopu po stopu
Po metalnoj žici, podrhtavajući

Tu gde bez rizika
Nema životne hrane
Poezija rizika
Gde su Eros i Tanatos
Reči iste pesme
Opasnost kao nepresušna krv

Ljudi- automobili
Ljudi- ptice
Ljudi- vilini konjici
Život od jednog dana
U danu hiljade života

U neobičnoj kockarskoj igri
Život vredi više
Kad ga dobiješ na ruletu

Mame nema u publici, nikad

6. SVETLANA STANKOVIĆ AVAKUMOVIĆ 1977 SRB Beograd (Borča)
UGASI SVETLO, PRE NEGO ODEŠ

Samo odeš
Napustiš svoje sigurno mesto
Svoj kavez samoobmane
Lagano
Kao da si to radio ceo život
Zakoračiš
Teret ostaviš za sobom
Sve ono što nije tvoje
Sve te stvari, sve te predstave o sebi
Dok nisi znao ko si
Ali si imao to sigurno mesto
Kavez samoobmane
I Ta ivica ponora koje te toliko plaši
Ali te privlači, da pogledaš
A ustvari najviše od svega želiš
Da se baciš u taj ponor
Samo da vidiš šta je na dnu
Hod po ivici nije sigurno mesto
Ali svi ti urlici u tvojoj glavi su mračno mesto
Ali da bi se svetlo upalilo, mora prvo da bude mrak

Ugasi svetlo
Pre nego što odeš

7. NEBOJŠA STOJOSKI 1981 SRB Beograd
ОСЛИКАЈ ДУШУ

Осликај душу
овог неба када
звезде магијом
ноћи сјаје.

Осликај месец
како будно снева.
Нацртај човека
који срећан пева.

Осликај душу,
нацртај срце
у њој. Заокружи
календар, данас
је извучен твој
број.

Жена си,
ниси птица
да одлетиш некуд
на југ. Створи ме
ни из чега и буди
најбољи друг.

8. NEBOJŠA OBRENOVIĆ 1982 SRB Beograd
MOLITVA ZA MIR

vampir se ne moze upokojiti…
ceznja se ne moze ukrotiti!!!
umlatiti siromahe..
ma neka potekne krv gresnika!
neka se djavo napije u seoskoj krcmi…
nije me briga..
nije me stid!
na putu za arabiju-sta pomislise oci neznanca?
i ne ide..
da li taj covek bunca?!
uzjasite mrtvaca-malo ga zaljuljajte
neka se sad sveti!
a ostadose sobe prazne..
sta da jedu siroti?
hleba i soli?!
nisu ih prevarili-navikose!
dali im vracevi nekakav lek za besmrtnost
pa ne moze ni da se umre
i drkadzija nedoreceni trazi spas od ludog neznaja
falila je jedna scena
mali deo
crven
ali oni ipak oni ubise nazeblog kojota
duse pohitase
krvavih cipela
pogazise zarove
preskakase zrtve
oci zatvorih…
a ona,zaboravila da zakljuca vrata zamka
kucaju ljudi
neodazivam se
nisu to njihova deca
cujem neke korake
il s t nmn ds soplicu..
…napolju Serif Dzeder
i njegov konj Hop!…
stavio mu amove…!
ma,prokleti!!
prokleti hendikepi
svi ti namrgodjeni zubi
sto sagradise hram u polju da sahrane dzukca koji od krvi prvi umre
ali dusa prokleta luta mira nema spava u snu
iznemogli,vratise se kuci…
umorni psi!
ideali ropstva!
sta ce nam ljudi iz drugog sveta
placu brda i polubogovi…
a lica potamnela..
tragove zataska konj dolap
ne zadugo ne zakratko
ali bilo je…
umirise ga bicevima
krv siklja na sve strane
nemirni crvi prvi napadose
nemarne zivotinje
i covek,
sakrio se iza providnih casa
ja ih dizem njega nema..

i ostadose sobe prazne
izjurismo pozvane
kroz prozor udje vosak u sobu

po planu smenili su putnika
prevarise ga u prodavnici!
mala,debela u licu crvena kasirka i njen shef
nije se setio kletve
a da su mu samo rekli…
eeee…ne bi sada molili!
zakucavaju eksere preko u svraciju glavu
napustimo ovu zonu tu jahase bedne
upregli ih kerovi sto za komad mesa skacu!
ali neka…

zapevase pevacice
zakukase narikace
pa ko ce bolje?!
pa ko ce jace!?
i smelo se kretase zardjale marionete..
konci iskidani
kosa ispijena
prijatelji iznemogli…
sedose pored vatre…

dalje smo morali peske
zmije tocak uhvatile
bez osvrtanja uzoh pero u ruke
pa sloboda,bezgranicna-slavi se!
misle sale se oci nebeske?!
na trulim panjevima pecurke nikle…
malo nize probise kamen…
mrak se spustio i konacno umre nesrecni pas

9. MLADEN LUKEŠEVIĆ 1984 SRB Beograd
OPET SAM PROVEO DAN SECKAJUĆI KARTE FRENKI

Opet sam proveo dan seckajući karte Frenki
Dan kao i mnogi drugi
Bez izuzetaka
Usamljen

Žena sređuje po kući
Deca su kod babe i dede
Ja bih mogao da ošmirglam gelender
Ofarbam ga
Pokosim travu
Napravim orman
Pomognem ćaletu u radionici

Ali me mrzi
To čak nije ni lenjost
Već neka zatupljenost teška

Ne setim se ni dece
Da ih pozovem
Da ih pitam kako su
Već tri dana im nisam poželeo laku noć

Legnem pored nje
Kažem joj da sam tužan
Jer sam izgubio prijatelje
I da sam sam
I kao prihvatam
Ali ne prihvatam
Kao nije kraj
Samo se razvuklo do besmisla

Ona, čak mi ne dozvoli da kažem sve
Kaže
Kapiram da sam ja kriva
Ali bila sam luda od hormona
Tek što sam porodila
Nisam mogla da trpim društvo u kući
Znam bila sam hladna i bezobrazna
Tada su prijatelji prestali da dolaze
Ali da nije samo do mene
Nego su i oni bili bez dece
A naša su im smetala
I priče o njima
I to što im više nisi bio dostupan…

Kažem
Nisi ti kriva…
Kaže
Jesam

Meni se plače
I skače
I želim da sam pijan
I da je šutka
I da me svi mlate
Puno njih
Dok ne padnem i ne pojedem zemlju
Meni se plače
Al samo ležim na trosedu
Slušam nju
Gledam u kuhinju
U sat
I ćutim

Žena me pita da li želim na Adu
Da obrnemo krug
Pristajem

I dok šetamo ja bih da ćutim
Misli su mi zbrkane
A usne nadrkane
I govore ružno
Pita me
Da li me voliš
Kažem
Volim te
Pita
Što?
Kažem
Jer si mi samo ti ostala

Nju uvek zanima da li je volim
I volim je stvarno je volim
Svim što nosim u sebi
Sa svih sto deset kila koliko imam
U gram
Samo ponekad
Ne želim to ni da kažem
Ni da pokažem

Na kraju kruga
Sednemo u kafić
Sunce još peče u čelo
Ispijam pivo maltene na eks
I odlazimo brzo

Kad padne mrak
Ljubi me kao da me želi

Ja buljim u monitor
Slažem karte
Pripremam ih za štampu

Druženje sa prijateljima
Zasnivalo na igranju društvenih igara
Mislim vratiću ih k sebi
Tim štampanim igrama
I znam da je iluzija
Al kažem sebi
Pa šta
Neka
Ženu iskuliram

Žena krene u krevet
Sa stepenica me gleda
Kaže
Život ti se pretvorio u to

Brecnem se besan
Kažem
Stvarno
Kaže
Stvarno
Ode u sobu i zalupi vrata

Noć je sve teža
Karte se štampaju
Ja gledam ka svetlima u daljini
Čekam
Usamljen
Jebeno usamljen Frenki

Kad bi bar ona volela da se igra
Igara koje volim ja

10. VLADIMIR GRADAŠEVIĆ – KAMELEON 1985 SRB Beograd
STRADANJE

Dve hiljade i dvadeset godina kasnije,
kao da se ništa promenilo nije,
puno se greši, malo se prašta,
al’ nema koga za nas da ispašta.

Venemo redom, dušom i telom,
jer za bolje nije nam se smelo,
slavimo praznike, sad i u tišini,
sramota me, Bože, oprosti mi.

Živimo tragedije, krivimo druge,
dok procesno trunemo od tuge,
savest izjeda, podsvest sve pamti,
siroma’ duša, nema ceh da plati.

Da li si besan na nas, dal’ nas se stidiš,
pa ne možeš očima, više da nas vidiš,
ili još veruješ u nas i još se nadaš,
dok nas gledaš dal’ i dalje stradaš?

11. LIDIJA RADSAVLJEVIĆ 1986 SRB Beograd
ROĐENJE I SAHRANA

Došao si i pretvorio suze u smeh,
Ti tako stvoren za dobar greh.
Sastavljen od grešaka i bola,
Podelio si mi dušu na pola.

Iz mrtvih me digao i otišao,
Oluju besa u meni si stišao.
Probudio u meni proleće,
Nisam slutila da ovako boleće.

Krik u meni nek ti kaže kuda,
I dalje ko dete verujem u čuda.
pustila život da mi promeniš,
A ti bi već sad da se ogradiš.

Pustiću te.
Al znaš kada?
Kad ti poverujem da ne umeš.

Dajem ti slobodu.
Samo tebi.
Ovako živu da me sahraniš.

Da me ko poslednju malinu ubereš.

12. MAJA PAVLOVIĆ 1986 SRB Beograd
TUMARALO

Njena ruka,
nevidljivi ali naizmenični red
crvenog Sunca,kuće,cveća
I u sredini ja!

Kao raskopina pritiska koja izvan mene prva
istrčava.
Sa mojom malom tumaralom
načičkinom rajifom sa prasećim ušima.
Tutnjamo između ljuljaški za odrastanje i šarenih laža odraslih.
Tutnjamo između ljudi sa maskama,strahom distanciranih
Učimo o eri pametnih kompjutera ,a zaboravljamo dodirom.
Rastežemo vijače svakog čekanja,
uvučene obe u jednu njenu nogavicu.
Stavljamo se po strani
Za posle
Kad posle?
Kad je proklackam u ovom SADA kvazi vremenu.
Ostavljamo se za neka drugačija sutra.

Da me ima tek tako…

Pomalo….
Pomalo njena.
Pomalo žena.
Družbenica.
Ili što bi mi i oni što nikad ne rade poručili, zlobno:
Karijerista!

Načeta ćutim.
Razlistavam u mislima
plovidbu na Brijone
I nju pravu i ponosnu
kako čuva “najskuplji”sladoled
-Sneguljicu.

Čuvam ova,sve manje ja
našu prvu Barbi tortu sa roze cvetovima
I plavu gitaru
od kartona.

I pitam se kako sada da je ne izdam?
Kad pokušava da mi zađe u milimetre odrastanja.
Da mi izdžiklja na prečac
iz mojih haljina zavezanih od pozadi najobičnijom gumicom.

Sve manje ja.
Sve više kradljivica vremena
Izveštena da ušniram
I po dam po koje veče
I po koju priču o Zlatokosoj i dobrim vilama.
I te nedelje u kasno po podne
sa ustima punim čupavcima od kokosom.

I pitam se sada kako sve to da izdam?

Moje malo tumaralo načičkana prasećim ušima…

Čuvam li ili ispuštam baš taj nevidljivi trag crvenog Sunca,kuće,cveća
I u sredini ja!

Sve manje ja!

13. DIJANA ČOP – NEŠIĆ 1990 SRB Beograd
MOJ PUT BEZ POVRATKA

Sakupiću tvoj trag po nebeskom putu

gde polarna svetlost tiho korača.

Upaliću sveće po stazama tamnim

Da ugase brige od jada i plača.

Pružiću ruke da dotaknem zvezde

što mirno gore, sa nebom se druže

srušiću senke što jure nas žurno

postaću latica ledene ruže.

Sa snegovima, predvodiću zime

i hladnim vetrom osvajati noći

negde daleko lutaće snovi

al će na kraju ka tebi poći.

Sumorne magle satkaće priču

o vilama, što kroz tminu dolete

držaćeš me, željan beskraja

prepšten mašti ko malo dete.

Tvoje je ime nebeska pratilja

ti si moj vodič kroz strme planine

rekom tišine krećem ka tebi

i ne čujem ništa sem zova divljine.

14. MILICA PERIĆ (ex. Bastajić) 1993 SRB Beograd
LOVAC NA VETROVE

Sve reči zadržane u grlu,
nikad neizustene,
trule kao lađa usidrena
što čeka da plovi po pučini.
I nekad mi se samo učini
da će malo veći talas
porušiti lađu
ko snove
ako pustim glas.

I pomalo snena
i obezumljena
čekam krađu
reči iz grla.

Vi, svirepi lopovi,
hodite,
pokradite
crne dijamante
iz čeljusti.

I ne menjajte te brilijante
za novce
i dukate.
Tražite lovce
na vetrove.

Oni će vam pomoći da oduvate
crni dim sa vaših usana,
zadah pakla iz duše
što se diže sad u oblake.

I javite Svetom Petru
da je dim iz grudi posiveo.
Grlo čađavo
nek arhanđeli pročiste
usrdnom molitvom s visine
gde su nepregledne beline
i do kojih dim i ne dopire.

Da si bar duže poživeo,
pa da napišeš pohvalu vetru
i progutaš sve gnedle.

Platio bi za sve novce
da si mogao da svariš
te kamene gomboce.

Da si samo mogao
da u sebi zadržiš
tu tamu iz svoje dubine
ne bi se plašio visine,
ne bi se plašio tišine
kada savest potera
niz grlo te gamadi.

Sa sobom si u zavadi
jer je teško praštati,
a još teže živeti bez praštanja.

Postaću lovac na vetrove
i u tišini loviti.

Možda me nikad-neumorni lovci
ne prihvate u svoju družinu
jer sve je taština
i baš sve bezvredno je
što želiš sticati.

Dok želje ne uminu
nikad neće pronaći istinu.
Jurićeš za vetrom
a vetar će ti izmicati.

15. JELENA BOROVIĆ 1994 SRB Beograd
NENORMALNO

U staklenom zatvoru
Ogledalu našeg nemog plača
Čarobni osmeh, prebojen svemirom
Ka meni ponovo korača

Sve ti je oprošteno

Tu

Gde me voliš
Nenormalno
Gde me želiš
Nenormalno

Bezbedan si
I samo moj

Plešeš sa mnom po oblacima
Farbaš umorna stopala
I razvlačiš mi liniju osmeha
Kako nijedna suza ne bi pala

Volim te
Nenormalno
Želim te
Nenormalno

Bezbedna sam
I samo tvoja

Da mi je bar neko rekao na vreme
Da nit koja je dotakla
Vrhove naših jagodica
Puca na dodir stakla

Da nemam nikoga, a nemam ni tebe

Znala bih da u svetu mom
Ti ne postojiš
Niti ja u tvom

I da to boli
Nenormalno

16. NIKOLA NIKODINOVIC A. OBIČAN LIK 1995 SRB Beograd
TAKO SU MU REKLI

Rekli su mu da je ovde sivilo redovna pojava.
Monotonija se podrazumeva.
Apatija kao način života.
Ravnodušnost kao odbrambeni mehanizam.
Gordost kao lek.

Anđelima ovde seku krila, đavole uzdižu.
Zmije se slobodno kreću, dok ih ptice tužno posmatraju iz svojih kaveza.
Tako su mu rekli.

Ne upadaj u tuđe oči, a svoje zatvori.
Slušaj tuđe reči, a svoje zaboravi.
Tako su mu rekli.

Rekli su mu da digne ruke.
Savetovali su ga da zaboravi na sve, da se prilagodi.
Da postane deo čopora.
Da im se priključi.
Zajedno sa njima, mogao bi mnogo više nego ostali.
Tako su mu rekli.

Mnogi su već bili tu.
Mnogi borci, pravednici, idealisti i optimisti prešli su na drugu stranu.

Nekadašnji pacifisti lovili su bele golubice.
Krvlju tih golubica, vizionari su pisali psovke na zidovima crkava.
Ktitori su gradili zatvore.

Cvećare su zabranili, a reke isušili.
Umetnost je bačena u stranu.
Lepota je postala nikad jeftinija, a istina nikad skuplja.
Solidarnost je ismevana.

Uveče bi se ljudi okupili, svako u svom ćošku, i uz ono malo svetla što im pruža odsjaj zlatne palate u daljini, lupajući lancima kojima su vezani, pevali su pesme koje slave slobodu.

Sutradan ih ne bi bilo, a u njihove ćoškove bacali su neke druge.

Svi su imali slobodu, dok nisu poželeli da polete.
Svi su imali svetlost, dok nisu poželeli da pobede mrak.

A on?
On je sve to posmatrao, sedeći na jednom brdu iznad grada, sa lampom i kleštima u ruci, čekajući pravi trenutak.

17. VUK STEVANOVIĆ 1995 SRB Beograd
NARANDŽASTOJ ŽENI

Gledam Vašu sliku i ne mogu,
ne mogu da otkinem pogled s’ Vas,
pa se zato molim ružičastom Bogu –
Bogu koji peva za pevanje nas.

Ima nečeg narandžastog oko Vas,
oko Vas, da li su to svetla grada,
anđeoski ukras ili puka strast –
ne znam, ali pevam i drhti mi brada.

Pevam onu pesmu što sluti na raj,
pevam, ali ne smem – to su note neba!
Pevam, ali ne smem, pevanju je kraj!
Neka peva Onaj koji svima treba

melodiju sunca, života … u glas.
Gledam Vašu sliku i drhtim na čas,
narandžasta boja ne sluti na spas,
zato je i nebo … obesplavilo kraj Vas.

Gledam Vašu sliku, pa se otmem sebi
da je gledam dugo, duže no što smem.
Nema ko da spusti ruku i okrene list,
jer, jer moja ruka neće, po cenu da mrem

okrenuti papir, narandžast a čist,
sa kog Vaše oči osmišljuju Srem.
A moj pogled – pretužan k’o nit,
prikovan za sliku, slobodan i nem

pratiće Vas svuda, k’o grešnike Hrist,
i slutiće suze, dok nestaje glas.
Ali narandžasta boja čuvaće svoj mit,
zato će i raj – obesvetiti kraj Vas.

18. JELENA LJUBENOVIĆ 1995 SRB Beograd
MALA, SANJIVA APOKALIPSA

U noći snažnog i živopisnog meseca
sedela sam na terasi, na plišanom i mekanom jastučiću
i pogledanom tako nepreglednim
okretala sam se ka najbeličastijim zvezdicama

Pripremale su se za počinak
i ostavljale prostrani nebeski svod
čovekovim snovima i stihovima Divnog

Mesec je prvi poveo sve zvezde ka skrivenim veličinama
oglasio se poslednjim beličastim zrakom
i koracima sasvim nepojavnim i prisutnim poput šumova sutona

Spustao je svoj oreol
ništa ga nije moglo uznemiriti
imao je svoju želju kao misao i pohodio je
mesec nema inat
on je živopis i epika

Na obronku sveže pokošene livade
pokoja biljkica plesala je još
tata je znao za njihovu veselosti moć
i nije ih uznemiravao
posmatrao ih je
tata je poput vetra
pogleda ponekad tako blizu okrenutog
ka vatri
duševan, duhovan, osetljiv
takav je on

On često kaže kada oluja se sprema
iako mi ne verujete, poznajem ja oblake
poznajem masnoću, oblike i načine
na koje se sukobljvaju

U noći blagih mirisa i pesama
kada nema laveža
i samo gitara čini zvuk
sanjiva je mala apokalipsa

Čekajući da živopiše sve likove
nerazlivne kojih se ljudi
iz svetih knjiga
ipak ne sećaju

19. MILOŠ JOVIĆ 1995 SRB Beograd (Velika Moštanica)
DUŠE

Biseri su rosili s nebesa u svakom njenom pokretu,
Plesala je korakom srne dok se zemlja vrtela oko tog osmeha,

I taj čili duh prestade da spava,
pa sve duboke zime pustiše svetlost,

Nastade ona

Kao zatvoren u boci, oslobođen i razigran, dao je svoje najlepše boje da zaseni to

novo, najsjajnije doba

I prekrasne reči, još neizgovorene, nosio je u sebi dok je vila na ramenu šaptala,

I budio svaki dan za novi razlog da ga zavoli,

Jer njen glas zameni sluh,
usne govor,
osmeh pogled,
Čula su živela samo s njom

Učila je o njemu dok je rukama traži po zvezdanoj kosi,
U toj nežnosti oseća sve boli i tajne,

zna da će ih čuti,
prva i poslednja

Videla je kroz taj mir nepokornu snagu života,
spremna da mu veruje i pruži ono što njoj fali,
Gradove i planine pomerila bi
i kule prastare srušila,
da zove se posebnom
Kao jedan sasvim novi svet,
Da zna da vredi u svojim manama,

Da lepota njene aure ne kopni ni sa stotinu proleća,
Jer sada deli onu najbližu nit do božanskog,

Ljubav.

20. ANĐELA MIHAILOVIĆ 1996 SRB Beograd
DOLINA SUZA

Ako me opet izdaš, navući ću roletne,
načiniću od ovih zidova mrak i gušiti sećanja
tumarajući po lavirintu koji mi je zarobio dušu.
Uništiću vrtlog misli koji me sputava!

Tišina se ušunjala više nego pre,
nasloniću glavu na jastuk, koji rasipa
ostatke od snova u kojima životare
siluete tvojih osmeha.
Privući ću stolicu i sesti za klavir;
možda napokon oživim kompoziciju koja
se godinama taloži u mojoj glavi
– DOBRO MI DOŠAO DA POSTANEŠ MRTAV!

Oslikaću zidove porukama koje ti nikada nisam poslala,
premda ne umem da slikam, nije me briga!
Želim da moja duša pronađe mir u pratećoj melodiji,
u onoj koja vrvi od tišine, jer je lična i sebično-haotična od bola.
Nju ti ne dam… a dala sam ti dušu, zarobila se u sećanja,
koja me vežu za tebe, posvetila ti svaku suzu,
sačuvala zagrljaje, osmehe i snove,
poklonila ti pesme….
Za tebe premalo i nikada značajno.

Tišti te ova soba, mala kutija od uspomena,
stakla na prozorima na kojima se ne oslikava tvoj lik,
ulice Bulevara kojima uskraćuješ korake,
šoljica kafe kojom bih te uvek dočekala
i Balašević kojeg slušam u samoći ispijajući bocu vina
koju sam čuvala samo za nas dvoje
I sve moguće serije i filmovi koje bismo gledali.

Tišti te jedno nekada,
jedno zauvek,
jedno neopisivo nedostajanje…

Rezime tišina rasipa boje sećanja
i vrtloge mirisa, a noć je hladna.
Otvori oči i pogledaj me!
Još uvek ti zamišljam korake i
grlim ulicama Bulevara.

21. JOVANA PAVLOVIĆ 1999 SRB Beograd
REMEK DELO

Želim da verujem da mi
sastavljeni od zemlje i soli,
od čestica prašine i greha,
izvajani od muzike i boli,
mi smo finalno remek delo.

Baš ovakvi u besmislu svega
uz preke naravi i divlje misli,
ponizne ljubavi ka novoj zori
dok lutamo dušom, pokisli
do gole kože, čuvamo ideal.

Satkani od čupave, besne kose
i ućebanih krajeva od borbe,
od tragova Venerinog deteta
utisnuti u kalupima nejake zlobe,
intimno dodirujemo savršenstvo.

Mi, anđeli koji letesmo visoko
Ikarovi saučesnici u burnom padu,
korenje zaranja u naše arterije
i poreklo nam predočava nadu,
da smo prihvaćeni i prelepi.

Samo ljudi, a čak smo osobe
i naše linije života su duge,
nastavljaju se s ivica dlana,
jer smo zapravo pokorne sluge
slobodi koju smo izopačili.

Čvrsto verujem da mi pijani,
sasvim pospano i zaljubljeno
bojimo kolaps rubikove kocke
i u nesavršenostima postajemo
okrnjeno remek delo.

22. JASMINKA NIKOLIĆ 1959 SRB Aleksinac
SJENKE

Samo sjenke ptica na asfaltu
cvrkut i zov gugutke.
Ni sjenke od ljudi
priroda se budi !

Mi k’o lopovi
uskraćeni za proljeće
služimo kaznu za nemar
za svako posječeno drvo
za istrebljene životinje.

Ptice letite
nebo je vaše
i bog vam se raduje
i svako drvo na koje sletite.
Samo nas sa visine gledajte
sitni smo
vi ipak letite !

23. VOJKAN MILENKOVIĆ 1967 SRB Niš
USNE TVOJE

Usne su mi tvoje dah.
Nedovršena noć, lepljivo postojanje izobličenog sna.
U sadašnjem vremenu, zver što se na vratu trpi i kada ujeda.
Usne tvoje istinitije od života.
Usne tvoje stvarno merenje jednog leta.
Između nesigurnih zidova u nesigurnom buđenju.
Usne su mi tvoje prethodni život,
što mi ne prašta, ambis zanemoćalog podneva,
što otvara se u tvome međunožju i izmiče blaženstvom,
prelivajući me iz mraka u mrak.
Daleka obala, pre tvojih sisa, vreme kada izostajem bez Boga u sebi.
Fleka prosutog semena.
Mrlja prosute krvi po posteljini.
Voda iz koje trebaš isplivati, kao iz života.
Usne su tvoje, stvarnost vatre po uglovima vetra.
Korak preko praga u poteri za istinom palog neba.
Između tvojih sisa, izgriženi prsti isceliteljski.
Usne su tvoje, ne pitam i verujem.
Oštrica noža, zarivena između rebara u sva čekanja na stopala tvoja.
Gazeći mi po ramenima, ja snegova budućih se odričem.
Rana osoljena pod srcem,
Započinje krvoliptanjem u jutro.
Pod pticama, ruši se nebo.
U blato.Ne sećam se uzvišenog prezira što pada mi na čelo.
U blato.Ne sećam se podvojenosti dirljive što ističe tvojom pljuvačkom.
U blato.Ne sećam se, snovi se protkali okamenjenom ravnotežom stiska.
U blato.Obezkičmenih se, sa jezika ližući ti neuslišene molitve.
U blato.Umorih se, po telu tvome što od sna je veće.Za rame ujeo sam te.
U blato.Ne sećam se, sa stola bežim, dok svetlo pod korenje prosipaš.
Stazom molitvenom.
Stazom isposničkom.
Pređeš preko tamne vode i sećanje ispuniš zemljom.
Samo će zemlja bez govora pamtiti moju drugu smrt.
U blato.Tvojih grudi mleko, u oči mi nakapano.
Za gladno gledanje.
Za u grob, mahovinom kosti obučene.
U koloni.
U noći.
Besramna.
U blato.
Opraću ti stopala
Zakorači preko praga.
Opraću ti dojke, stroge.
Usne su mi tvoje hram.
U slavu smrti ljubiš mene.
Vidim bespuće, kroz staklo, bezmeran u vinu.
Tvoj stomak.
Tvoja bedra.
Klečim.
Usne su tvoje biće za sebe.
Ti si iza maske izdala moj pokušaj da poletim na treću obalu.
Treće nebo.
Svetlost bez sjaja.
Pustinja me naselila
Stiskaš kolena
Usne su mi tvoje otkrovenje.
Sa druge strane suza.
Pepeo palim.
I kožu prevrećem.
Umiranjem mojim, ime je tvoje sve istinitije.
Usne tvoje.

24. JADRANKA ANTIĆ STANKOV 1958 SRB Niš
BUDI PESNIK
Podaj se neveri, nevero moja
Nek’ ti pogled žudnjom progovori
Žudnjom da odgovorim na nema pitanja
Sa usna nasmejanih.
Podaj se neveri, nevero moja
Oslobodi dušu,
Nek’ diše uzavrelim strastima slobode
Uzburkanog mora.
Odbaci okove
Nek’ se igra tela stopi
Sa šapatom maestrala i hukom talasa
U skrivenoj strasti jutra.
Podaj se neveri, nevero moja
Sklupčaj se u naručje
Nek’ ti san donese spokoj pravednika
A ja ću biserje u nedra da sakrijem
I zaplačem suzama izdajice
Na grudima mojim rukama izvajanim.
Podaj se ne eri, nevero moja.

25. STEFAN TRAJKOVIĆ 2000 SRB Niš
ИЗНАД НЕБА

удаљени од обале осушене солима,
негде изнад пурпурних облака
где читав свет стане у малим колима
чији точкови одвозе црнило твог мрака коначно у заборав.
удаљени милиметрима који делују као миље,
иако је моје перје од облака, а крила од кише,
речи које изустиш се провлаче као отровно биље,
своје корове протежеш све док празнине нема више.
на месту где крваре устрелине када се милују,
сваки ожиљак на телу као закључани прозор душе,
на средини грудног коша где је она некад вибрирала,
у Ербовој тачки где се композиција рата оркестрирала.
утопљени од хтења које плива по површини,
само за твоје пропусте, сваким даном нова прилика процвета.
остаје само угушена пожуда у мраку и тишини,
негде изнад пурпурног неба, ван свих граница овог света.

26. NIKOLA BLAGOJEVIĆ 2000 SRB Pirot
STRASTI

Tvoje telo pliva u zenici moga oka.
Mrak izbija iz obzorja strasti.
Slasti- mene zlo privlači.
Kada pokretima miluješ moje oči… i moje noći,
moje srce prestane da kuca
(jer savršenstvo ubija).
Tvoj je vrat ono za čim ja čeznem,
a očajnički žudim da te posedujem,
jer to je jedini način
na koji mogu obuzdati svoje strasti
i ukrotiti tvoje zlo.

27. SLAVKO MALI 1957 SRB Prokuplje
KRAVATA

Kad je umro moj otac
izbacivali smo iz stana
njegove lične stvari
ja i čobanin koji je kupio stan
neke izlizane sakoe
bez boje
košulje bez duše
muštikle za ostavljanje pušenja
i po neku kap kafe
sa stola, koja mu je bila sve …
Čobanin se znojio, bilo mu teško
što izbacuje nečiji život u kontejner
ja sam računao, obući će neko
a znao sam da niko neće
jer iz stvari gleda pokojnik
koji iz džepa sakoa vadi mentol bombone
i trpa u usta
To je radio uvek, od kad je prestao da pije
i nije dozvoljavao nikom
da poželi da bilo šta bude drugačije
Čobanin je posle otišao na janjetinu ispod sača
ja sam kupio kesicu mentol bombona
seo na stepenište solitera u kojem je stan
koji je sada tuđ
Sačuvao sam samo jednu svilenu braon kravatu
sa dve bordo pruge uzduž
bilo mi žao da završi u kontejneru
Prebacio sam je preko debele grane jednog platana
kesu bombona stavio ispod, uz stablo
Sutradan ujutro, zatekao sam maloletnu narkomanku
iz komšiluka
kako visi sa grane, obešena o kravatu
i buljuk dece koja se gađaju tvrdim, zelenim mentolkama
krijući se jedni od drugih iza tela obešene devojčice
zaljuljavši ga po nekad
kao krpenu lutku
dok joj je košava nosila kosu na oči
baš kao da zna, da ona ne sme sve to da vidi
već da i dalje sanja svoj nestvarni san …

28. GORAN DŽELAJLIJA 1972 SRB Leposavić (Lešak)
PRENADANO

Mržnjom su utamničili
Metežima besedili
Osiono odigrali
Pošasti vals.

Odrubili horizonte
Kandžijali do u prošlost
Al’ kržljavi ispuzasmo…

Vraćaju l’ se satirući
Kao crni kašalj?!

Prateć’ lelek dojahasmo
Njine kandže raskandžavit’
Do iz petnih žila.

Neočekivano
Zbog nevere prenadano…

Posinci smo ostavljeni
Busenju nitkova.

29. NIKOLA MOTIKA 1995 SRB Čačak
ANATEMA

Odvojenost života od niti stvarnosti, veritas,
s nadom u bolje, ljubavi i vjerom, vidimo svjetlo
na kraju tunela i čujemo, zovu nas.

I tako čovjek sam u okno prozora zagledan,
odraz svoj posmatra i na javi sanja, uz muziku
se prisjeća svih lijepih trenutaka, svojih dragih ljudi, na pamet mu padaju događaji jedan po jedan.

Igra dirki klavira, ples po notama,
sve to kratko traje,
ali taj ples u kom se živi,
zaboravi na trenutak, opet je sa voljenom dragom,
poljupci tako dugi, nježni, ni zbog čega se ne kaje.

Trgnu ga iz slatkog sna pjesma sa radija,
koja fino miluje u zraku,
zaboravi u trenu sve o čemu je do tad mislio, prepusti se,
ali učas osjećanje utrnu čim vidi
i ču vani na grani veliku svraku.

Promjeni se raspoloženje, nasta tajac,
prozor zatvoren, sada slijedi period tišine i mirovanja,
šta bi to moglo biti, svraka, pa loš znak,
to su samo vjerovanja.

Taj trenutak misli kao vječnost traje i neke nove ideje daje,
o prolaznosti života, simbolu hrizanteme,
svjestan polako svega,tih događaja,
shvata da je rješen anateme.

30. MILAN MARKOVIĆ 1995 SRB Gornji Milanovac (Semedraž)
ЛЕТЊА НОЋ

Месец круни бехар с`прецветалих звезда,
и покрива уснуле ливаде и поља,
тек понека птица, чује се из гнезда,
из сеоских атара и далеких доља.

Шума тихо шуми, летњу песму неку,
успављује листом дичинске врбаке,
ветар јој глас пири кроз пољану меку,
кроз шумарке, баште и кроз повртњаке.

Месец жут к`о дуња, на пропланку седи,
чува стадо небом расутих ђердана,
само облак један преко неба језди,
над ћилимом поља што су изаткана.

У далеком лугу, тамо испод брда,
само један цврчак разбија тишину,
не чује се више, лавеж пса чувара,
село тоне у сан и у летњу тмину.

Кад-кад затрепери ваздух од врућине,
измешан са мирисом сасушене траве,
и преврне лист липа од милине,
у ноћима мира и топлине праве.

Заспала је бреза и повила гране,
чека да јој јутро, с`првим петлом сване,
и Дичина тихо, сад пољем жубори,
док кроз врбак тече у загрљај зори.

31. SLAĐANA BAŽALAC 1991 SRB Kraljevo
ČOVEK KOJI SPAVA NA BOKU

Čovek koji spava na boku,
ponosno hoda.
Jezik mu je zalepljen za nepca,
a ramena grčevito stegnuta.

Kad poželi samoću,
brzim hodom
stiže do svog praga i
već se raduje slastima
dobrovoljnog pritvora,
jer voli da neguje
veštinu pareidoličnog gledanja
u dasku za peglanje.

Zidove farba dnevno,
u skladu sa raspoloženjem.
Danas su boje krvi,
jer se našao zatečen,
između ostataka
dve prirodne katastrofe.

Kada reši da spava,
uleti u san
brzinom januarskih mećava,
u valovima.

Kao leš se pruži
preko dušeka na podu,
ali ga odaje
škrgutanje zuba,
nalik zvuku
žvakanja šišarke.

Sa noktima zarivenim u dlanove,
paučinom u uglovima i
tišinom iza rebara,
uvek spava na boku.

32. NEMANJA NEŠKOVIĆ 1997 SRB Nova Varoš
PESMA KOJA NE GOVORI O NJOJ

Ova pesma nije o njoj!
O Devojci što ima konac od nane,
kojim spaja
afel i perihel; o onoj
koja postavlja granicu planine i
suza;
o onoj koja u školjci
plovi kroz kafu, iza svih želja.
O onoj koja magnete pretvara u vodu,
i prosipa je po staklenom svodu.
Nije o njoj. Ne.

Dok se tako igra,
od svega stvori strunu,
da sebi isplete krunu.

O licu, kosi, o njenoj belini,
pesme se ne pišu, u njoj stoje,
u njenom turmalin-oku, dišu.

Čuva ih ona, gradi bedem;
a ja… Samo da ih ukradem.

Pesma je ona!
O njoj se pesme ne pišu.

33. BELMA HUSOVIĆ 2002 SRB Novi Pazar
PUTANJA

Osjećam breme godina na leđima.
Osjećam kako sunce odnosi nadu.
Osjećam turobne rane na plećima.
Osjećam kako vjetar pjeva baladu.

Posmatram, mijenja se životni ritam
ponavljam već izgovorene riječi,
zvijezde ispod trošnih sojenica pitam
da li vrijeme zaista sve liječi?

Kazaljke kompasa krckaju vrijeme,
dok se smjenjuju mjesečeve mijene.
Nemirne ideje lutaju u zraku…

Svjetovi iz mašte blistaju u mraku.
Osjećam, Suncu bih stari sjaj da vratim.
Osjetih, Mjesecu putanju da skratim.

34. ANA IVANOVIĆ 2001 SRB Obrenovac
Večnost je kratka

Dodiruju me dugi prsti na još dužim rukama i mislim se – da, za ovo bih dušu prodala.
Nema tog zida koji nas rastavlja, nema daljine, niti provalije gde bih propala, a ti znaš da sam nekada svako veče na jastuku plakala.
Ne više, sada si tu, ovde kraj mene. I grliš me, i ljubav mi teče kroz vene i ne znam kako bilo ko može ovo da opiše.
Koji pesnik da napiše poemu tvojim očima i načinu na koji me gledaju, a tek pesmu mom imenu, i kako zvuči kada ga ti izgovoriš?
Samo te molim, nemoj nikada da me opečeš, zapališ, jer ja sam cela iznutra puna benzina, spolja od papira, ja sam ta koja gori plamenom kome zavide i Zevs i Had, šta ću tad, kada me ni Stiks ne može oprati, a ja ne mogu shvatiti nikada kako je došlo do ovog trenutka.
Nije li malo čudna stvar, ljudski mozak, naša glava? Svaka naša potreba i emocija, koliko sam drugačija kada mi se spava, koliko si ti drugačiji kada si nervozan jer ti je vruće, koliko boli otići iz kuće iako su to samo zidovi i predmeti.
Smem li hteti da imamo dom zajedno, sa staklenim zidom i koncertnim klavirom, sa sivim okvirom na ramu u kome su naše slike, sa nameštajem koji je bio san mene kao klinke, smem li da sanjam o našoj budućnosti?
Ili je taj tračak nade put ka našoj propasti?
Neka, neka, nekome će se ipak dopasti moj očaj.
Nadam se sada da si to ti, jer ne znam umem li sakriti svoje namere od tvojih očiju, ali i ako nisi nije strašno. Na kraju krajeva, nije to ništa važno dokle god smo živeli punim plućima.
Dokle god ću otići sa osmehom, moja duša cvet, moja duša žuti suncokret, ceo život pratila Sunce.
I jeste, jer te pratim do kraja. Nema tog pakla koji me plaši niti raja koji obećava, nema ničega da me sputava, ne. Tu smo samo mi.
Ostanimo spojeni, dve duše, dva bića, isprepletani u večnosti.

35. JOVANKA JANČIĆ 1956 SRB Pančevo
SUSRET

Sreli ste se juče ti i suza moja
Ista takva suza za tobom se lila
Zastao si samo, sećanje te zbuni
Ne ličim na onu, što je s tobom bila

Rekoh ti stani, oči da ti vidim
Da oslušnem samo dal’ još prošlost dišeš
Između nas vreme , nepisane reči
Kojom li gumicom sve to vešto brišeš

Pogledaj me, vidi, u svakoj si bori
U osmehu lažnom koji svetu dajem
U napuklom srcu što me dalje vodi
Nikada se nisam mirila sa krajem

Sad si samo puki, prolaznik kraj mene
Udobna samoća u životu mome
Zagrli sećanje, ne dozvoli nikom
Da me traži negde po životu tvome

Nekada si znao dok ćutim da slušaš
Voleo si noću to ćutanje moje
Opet je tišina ali duša vrišti
U njoj je nešto što se zvalo tvoje

Čuvaj me za noći kad samoća dođe
Pomeni me nekad u molitvi Bogu
Utočište nađi u molitvi svojoj
Jer Bog uvek prašta ali ja ne mogu

36. JOVANA ILKIĆ 1996 SRB Pančevo
SAOBRAĆA

Slušam dečake koji pokušavaju
da razreše misteriju
kako je auto udario biciklistu,
čini mi se da slute
kako je svet zaveren protiv nas.

Danima gamižem oko iste teme
moje pesme su zaverene protiv mene
moje reči su tužne slike beskućnika,
kome je kriva jedna ponika
ako je auto u zoni pešaka,
ako nas kose po prelazima
i ne okreću se da provere
da li smo živi i zbog čega
razvlače u linije poput osmeha
u crne i bele pruge,
nekad žute između zone za noge
i ostalo.

Slušam dečake kako zaokružuju
život u niz saobraćajnih nesreća,
radujemo se kada naši prežive
kada nisu naši ne okrećemo se
sem ako nisu nam u točkovima
tada nije presudna pravda
presudna je kazna
makar to bila mala večnost
u krivici.

Moji dečaci plove od mog prozora
mali biciklisti kotrljaju u misterioznom smeru,
pokušavam da im šapnem
da gledaju desno i levo
da gledaju svuda
da ne idu
jer nije bezbedno,

ali ni mene niko nije mogao da zadrži
na mestu.

37. NERANDŽA KOSTIĆ 1965 SRB Donji Milanovac (Mosna)
DUHOVNA PRATNJA

Neka mi neko kaže
ko je spustio zavesu
ptičjoj veselici s prozora.
U tiradi beskrajnih godina
posvadjao nebne zveri.

Bogovi su ljuti na nas
zbog sudara molitvi i kletvi.

Da li neko zna
ko je otrovao pticu na jastučnici,
kad si odsanjao prvu noć u plaču.
Dok su pijanstvom proslavljali
duhovnu himnu životu.
Čime su to zakupili suveren let,
ako krilo
nije garancija za uzlet.
Sve što si prosanjao
lična je imovina.

Na sve drugo džabe si plaćao porez.

Ko je stavio tapiju na rajsko naselje
ostavljene dece na nemilost svetu.
Kome se namenilo ladoleža pucanje
lilavih špalira sa crnim florom.

Prognani smo i okuženi neverom.

Ništa mi ne znamo
o naumima vetrovih gudača.
Kuda su te zaputili, srećo odsečena
od materičnog konopca.
Da slikom seobe lutaš
tražeći na izložbama poentu.

Neka me pronadje sećanje
na sudar Tigra sa Eufratom,
u zelenim epopejama.
Neka neko spere s platna
umazane rane graditelja.
Neka se suoče ,,andjeli” s paklom.

Gori mi greh
u svakoj svetiljci neba.
Tako mi ruku,
kojima post i mrs’
unižavam u etarovom dvoru,
recite:
Ko je duh, što u krvi
ratuje s mozgom?

38. LJUBINKA DIMITRIJEVIĆ LJUPKA 1956 SRB Donji Milanovac (Mosna)
NE BOJ SE,
PROLAZNOST TI JE IME

Kad te sretoh,
gledao si me do srži
i dalje.
Običan si smrtnik… pomislih!
Kad si progovorio,
reči si uplitao kao venac
semenčica
žutih glavica suncokreta.
Pomislih jadnik!
****
Ejjjj…
Mrzim dane u koje ne uđeš,
a takvih je mnogo.
Izmišljam te i krojim
po meri moje gladi.
Svakoj bori
na usnama tvojim,
upućujem molbu
da me primi i ugosti
na sekundu samo.
Bojiš se… Zagrišću ih do bola.
Poznate su ti moje želje.
Ne plaši se.
Senka tvoja,
samo je tragedija
u teatru srca.
Samo vetar
ponekad zadrhti od moje priče
o milovanju po mašti.
I uvek se tako “uhvatim” ponovo
u zamku vlastitih iluzija,
čak, i kad na tebe ne mislim više!

39. JELENA BLAGOJEVIĆ 1983 SRB Kladovo
NEDOVRŠENA SIMFONIJA

Ostali su tragovi razbacanih rukopisa,
i nota skrivenih duboko u duši.
Ostali su tragovi svih onih ljubavi
skrivenih u nevinim očima dece,
koju si rodila njihovim očevima,
kao da im daruješ fragmente
davno izgubljenih relikvija,
koje si poput veštog arheologa
iskopala iz svoje nutrine,
i podarila njima, koji su Te voleli,
a koje Ti nisi volela,
samo si, lažno pomirena pristajala
da budeš tek mnogo željeni
besmisao u njihovim umornim,
tugom prošaranim pogledima.
Ono nebo i želja,
koji su se izlili iz njih
i stopili u Tebi koja si bila
tako širokogruda u strasti
a škrta u osećanjima.
A sada,
kada je sve tako gorko
kada je svršeno,
kada je sve izgubljeno,
sada kada su
svi verni ljubavnici,
izgubljeni u plavetnoj vatri
tvojih radoznalih, mačijih očiju,
u kojima se sakrilo lukavstvo,
u kojima se sakrila toplina,
u kojima se sakrio ego
poraženog Narcisa
kome su oduzeli lepotu.
Sav tvoj život,
pretvoren u večito lutanje,
obojen Gropijusovim rečima
koje su se sa nebesa
stropoštale u dubinu ‘Ada,
sav tvoj život protkan nitima paučine,
ispletenim mrežom Verfelovog prvog,
Verfelovog jedinog čina,
nikada dovršene tragedije,
Tvoje, njegove,
tragedije svih onih koje su pruge vodile
u beskrajni, plavi krug,
omeđen bodljikavom žicom
iza koje više nije postojala stvarnost,
iza koje više nije postojao život,
iza koje su ostali osmesi zaleđeni
na starim slikama.
Da, ostao je samo zvuk klavira
u praznom, paučinom i belim čaršavima,
kao belim zastavama opasanom
nekadašnjem salonu,
u kome je odzvanjao Tvoj
davno zaboravljeni smeh.
I onaj poslednji pogled u nadu,
koja se izgubila u tvojim od suza
i nezemaljskog bola salivenim
očima koje su se transformisale
u nadu koja je odjednom nestala,
koja više nije preostala,
i nečujne note i taktove,
Malerove poslednje poruke,
obojene krvlju, sa njegovih,
prvim sedim prošaranih
slepoočnica.
Poslednja poruka duboke ljubavi,
i nezamislive mržnje
koja se stopila u jedno,
poslednja poruka
samo Tebi, Alma,
nedvoršena simfonijo,
Malerove izneverene duše.

40. JOVICA ĐORĐEVIĆ 1964 SRB Negotin
DAR ZA OPROŠTAJ

Uzmi moje srce pa kreni ka sreći,
raširenih ruku primi ga na dar,
i molim te,ćuti,nemoj nikom reći,
jer ono je dar,dar za oproštaj.

Uzmi moju sreću,ostalo je malo,
sve što imam dajem ti na dar,
pa je prigrli kao da ti je stalo,
jer ona je dar,dar za oproštaj.

Uzmi moju dušu,ni bogu ne treba,
poklanjam ti i nju kao mali dar,
pa je prigrli onako radi reda,
jer ona je dar,dar za oproštaj.

Uzmi moju ljubav,ali ne sa tugom,
raširenih ruku primi je na dar,
pa je sa osmehom pokloni nekom drugom,
jer ona je tebi dar,dar za oproštaj.

41. ZDRAVKO SRETENOVIĆ 1957 SRB Jagodina (Bagrdan)
PUT PUTUJEM

Put putujem putanjama pustim.
Pametujem po plitkim pepeljuginim pesmama.
Presto prestalo, pa presušilo.
Parčići peska
pune peščanik.

Pesnik paćenik
pesmu peva- pustinjak pravi.
Put putujem…
Pesma plače po pločniku patnje.
Putujem pustim pepeljuginim
pesmama.

42. DANIJELA BOŽIČKOVIĆ RADULOVIĆ 1968 SRB Petrovac na Mlavi
LUBENICA

U Balkanskoj Ulici je sve što volim.
Uzbrdica. Kamen. Kaldrma. Golubovi.
Miris trenutka, dodir neba
I par šarenih Dessiqualovih krpica
U malom izlogu pored puta.
Tajne u tvom pogledu što na dugu liči,
I ti
Sa osmehom nalik ćupu zlatnika.
Svakim korakom sve si bliže
Kažeš mi da ostanem tu
Grliš me, košulja ti je topla i vlažna
A dah miriše na lubenicu.
Kažem – ,,Lubenica je moje omiljeno povrće,,-
Uzvraćaš- ,,Jeo sam je … prošlog leta-
…mada je svrstavam u voće. ,,
,,Ooo, da, i ja,,… govorim, tek onako,
U ovom lepljivom trenutku
Izgovaram glupost, da bih ućutkala srca
Koje iskače iz grudi i poleće
Među golubove
Da se šćućuri u oluk kao oblutak ove Beogradske ulice.
-,,Treba mi minut da dođem do daha,,- Kažem
-,,I ostatak života da se smirim,,- To prećutim.
Ti se nasmeješ uglom usne i zasviraš Fragile…
A u meni sve peva i plače i ćuti…
Pa vrisnem- Poješću te, lubenice moja
Sočnu od ljubavi sa semenom života.

43. BUDIMIR STEFANOVIĆ 1971 SRB Rača Kragujevačka
PLAVO SVETLO

I

Ja volim svoju zemlju,
zaista je volim,
ali zasto svi ne nosite crninu
dok rat ne prodje….

Nestalo je svetlo u stanu,
upaljene su plave svece i gore,
dok kuca stara pisaca masina do zore…

Zasto niste obukli crninu,
vi koji sedite ispred Zastave,
na celo stola…

II

Gasi se vatra mademoiselle, vatra na ognjistu,
dok te drzim za ruku i vodim u krevet,
obrisi jeftini puder sa lica mademoiselle,
ja vise nemam rakije, mora da pijemo viski, mademoiselle…

Zatvori vrata jer oni ulaze kroz prozore,
zatvori prozore, ulaze na vrata, ulaze kroz odzak,
gamizu poput mrava ispod poda, zatvori sve!

Oni ne kriju lica i slikaju se
ispred i iza zastave, placu i smeju se
dok prosipaju gomile lazi , ne nose crninu,
ne pale plave svece,
gospode boze moj!

Volim svoju zemlju, zaista je volim
i svetlost nebesko plavu.

44. MARIJA MITROVIĆ 1999 SRB Smederevska Palanka (Baničina)
MIRIS ZIME

Spustio se mrak, u vazduhu opet miris zime
Dočekah nespremno ovo hladno veče
Sunčev poslednji zrak šaptao je neko ime
Podsetio srce na rane koje se ne leče.

Kad šetaš sam ulicama punim žutog lišća
Život ti pokazuje da nema ono što hoće
Shvataš da uporno bežiš od svog ušća
Duša ti postane poput večerašnje hladnoće.

Setiš se da postoji mesto kome se vraćaš
Ono gde uvek osetiš da si na svom
Od koga bežiš, ali mu često svraćaš
U dnu duše ostao ti stari, topli dom.

Ostala ti topla kuća i sarma što se dugo krčka
Juriš snove, juriš želje, a ostaješ bez zagrljaja
Ostaješ bez toplog, divnog porodičnog ručka
Ta odricanja jednom će nas odvesti do beskraja.

45. RADE ŠUPIĆ 2000 SRB Lazarevac (Burovo)
BALADA O MRTVIMA

PROLOGUE :
/Mrtvi nam šapuću sile neizrečene
zbog toga treba biti svestan svoje nemoći
jer laž je posvuda u mesečini
ponajviše u čoveku
ali Svete i ja sam samo čovek
pa se pitam :
koliko li to biljaka
danas sumnja u moje reke/

Pričajte mi o dolasku i odlasku zvezda
kako noćas treba izaći
iz napukle čaure
kako je kraj Sveta blizu
ali da se neće nikada dogoditi
jer toliko puta je već viđen
bezbroj puta proživljen
pa će čak i prestanak Zemlje biti
samo loše
osmišljeni scenario

Pričajte mi o dolasku i odlasku zvezda
o mrtvima i o živima
o živima koji su već sada mrtvi
Bukowski je rekao:
/Većina ljudskih smrti je obična prevara
ništa tu nije ostalo da umre/
Zemljo
zbog toga se i divim tvojoj prozirnosti
jer koliko samo zvezda
čeka da ih izmislim dok sanjaju
Toliko je i očiju koje bih da obesmislim
u nekom novom
nametnutom stradanju
Sve je već rečeno kao noć i zora
jer prevelika je ljubav između neba i mene
al pričajte reci šapućite suncu
o dolasku i odlasku zvezda

46. NENA MILADINSKI MEDAREVIĆ (JELENA) 1976 SRB Novi Sad
ON

Uneo si mesec u moju kosu,
Zakopčao si prozore sudbine.
Obukao mi haljinu od zvezda…
I po ko zna koji put uzdahnuo.

Mrak se spustio u moje oči…
Sjajem nebeskih ptica poleteh.
Pojeo si mi srce od plastelina
I pljunuo u moju zarobljenu suzu.

Zabranio si mi tugu, zabranio!!!
Nacrtao si dušom svojom osmeh.
Stavio si u utrobu jednu želju i tu,
Baš tu…kleknuo si u molitvu.

Odćutao si dovoljno glasno,
Napravivši venac od cveća
Sa njim prekrstio postelje naše
I dlanom od sreće izgradio dom.

47. IGOR FARAGO 1994 SRB Novi Sad (Kać)
LUDAK

Boriš se sam.
Razmišljaš, kako da
prevariš poštenje,
ali da ipak ne ostane izdato.
Kako da gledaš pravo
i da vidiš samo sebe.
Razmišljaš o sebi dok sediš na klupi.
Raširenih ruku o naslon a
noge klatiš kao dete.
Gde je i kako počinje sloboda?
Sloboda nad samim sobom.
Uplašiš se, a onda zaćutiš.
U mislima pričaš tišinu u tišini.
Osetiš neki čudan miris u vazduhu.
Mirišu smokve iza bedema,
nisu tvoje, ali uzećeš ih.
Taman je toliko dugačka
tvoja ruka, da dopre
preko granice.
Polako koračaš.
Pijan si ili samo tako hodaš.
Pijan si ipak, ali i uznemiren od razmišljanja.
Zato što si patološki ludak,
koji je maločas pušten, pobegao.
Gde ideš, vrati se.
Hajde pođi sa mnom u molske akorde,
da ti pokažem kako se u tišini plače.
Kako I tuga ima sopstvenu dušu.
Pazi kuda koračaš.
Pašćeš i nećeš se vratiti.
Hajde pođi sa mnom
da ti pokažem drugi svet
obavijen tajnama i maštom.
I odvedem te tamo
gde idu samo oni kao ti.
Ludaci.

48. DANICA RUSOV 1957 SRB Novi Sad (Veternik)
SUJETA

Otkako je veka i sveta,
bol nam nanosi naša sujeta,
e naopako nemaš nikako mira,
sujeti sve smeta, i sve je dira…

Pogotovo ako su u pitanju osećanja,
nju da smiriš treba ti znanja i znanja…
Tu ne pomažu fakulteti i škole,
uzme te pod svoje,baš je svesni ne vole..

U nekom momentu,zadovoljan si životom,
obasipa te pažnjom i beskrajnom lepotom..
Tad se draga sujeta budi,ubacuje
negativnosti,mozak ti poludi.

Ako je ne staviš pod kontrolu,
živećeš stalno u nekom bolu.
Gora je od krtice,što zemlju rije,
puno se zlobe u njoj krije..

Taman pomisliš uspostavio si odnos,
ona džagne,pravo u ponos…
Ajoj muke i tuge za sebe,
ali i za mnoge druge…

Kad dira ponos,spokoja nema,
izgubljen si, hvata te trema.
Puno je parova,rastala sujeta,
baš je ne volim ala mi smeta.

I meni je eto donela tugu,
dragi je moj,potražio drugu.
Sad uživaju plešu do zore,
miluje mu sujetu,kao ribu more..

Dosta ljudi nisu je svesni,
posustaneš, i šta, na zemlju tresni..
Pravi sujeta takve muke
ne pomažu ti,ni zagonetke ni nauke..

Kako ona zna da uzdrma,
ko što se pod zemljotresom ljulja kaldrma.
Kad se voli ponosa nema,
al sujeta obavezno pravi problema..

Ona voli slatke laži,to je uzdiže i jako snaži..

Pa šta da radim ja ne znam tako
ne volimo se ja i ona baš nikako..
Svet se jako dugo pati,
kako tu sujetu da shvati..

Ne mogu ja nju nikako da volim.
ona se lažima igra,a ja istinom plovim..
Kompromis moram da tražim,
i moju ličnost snažim.

Idi sujeto bestraga,tvoja osobina,
nikom nije draga
Ima još pravih ljudi,
koji za sujetom nisu ludi..

Život je lep,al treba znati,
ukrotiti sujetu,kad se shvati.

49. SENKA RAKOČEVIĆ ĐEKIĆ 1971 SRB Novi Sad (Veternik)
ČEŽNJA

Obično u predvečerja
zadrhte mi čežnje,
dok sećanje priziva je meni,
pa po onom starom običaju
dušu puštam da kojekud luta,
dok se srce za njom, na komade deli.

Ja sam onaj što je izdo sebe
lišen svoje slobode bez borbe,
i ostaću tako nepomično
bez ičije samilosti gorde.

Dok umesto nje samo,
pristiže praznina,
i od praznih obećanja nemim,
ja se nadam opet novoj zori
gde je rosa zbog koje ne žednim.

50. NIKOLINA VUJIČIĆ 2002 SRB Sombor
(Nije poslala pjesmu)

51. LJILJANA LUKIĆ TATIĆ 1958 SRB Sremska Mitrovica
ZABORAVLjENA

Tražila sam ga u sitnom vezu zaborava,
Medju slovima, među stranicama knjiga
Koje nisam razumela…
Tražila sam ga u jutarnjim svitanjima
Dok se crvena kugla rađajućeg Sunca
Penjala visoka ka nebu kao da iz mora izranja
I oko sebe rasipa sitne kapi rose
I topi maglu iznad mirisnih polja…

Tražila sam ga u mirisu zemlje i kiše,
Među bokorima ruzmarina i bosiljka.
Tražila sam ga u voćnjacima i vinogradima,
Prolećima i letima u mirisima jeseni i zime…
Tražila sam ga u molitvama, klečeći na kolenima,
Sagnute glave dok sam čvrsto stiskala dlan o dlan,
Molila ga da me samo nežno pomiluje,
Verovala da je samo dah…
Beli oblak gore na nebu usred dana
A po noći na Mesecu spava…

Tražila sam ga u sitnom vezu zaborava,
Tražiću ga i noćas…
Prosuću dušu po Mlečnom putu,
Zamoliću krilatog Pegaza
Da projezdimo zvezdanim jatima,
Kroz beskraj Svemira…
I ako ga nađem, zaboravi ću,
Zaboraviću da se vratim… zaboravljena.

52. DRAGOJLA DIVJAK 1966 SRB Stara Pazova
PRVA LJUBAV
Ta šumica i rečica
najmilije beše mesto,
mali putić i prečica
u sanak mi dodje često.

Kroz jaruge ,preko pruge
brao si mi narcis beli,
posle kiše behu duge
a pogledi naš vreli.

A ljubavi prve čari
buktale su tad u nama,
i osmeh što lice zari
sijao je žarom plama.

A sad si se samo malo
u krajičak duše skrio,
u sećanje sve je stalo
da si prva ljubav bio.

53. JASMIN R. ADEMOVIĆ 1992 SRB Subotica
KOBAC

Preteški čuše se ropci
i poslednjih pesama čar,
okrutno napaše kopci,
rastrgaše život ko dar.

Šumom ovlada strah,
preprlašeni vrapci beže.
Slavuji najavljuju krah,
dok kobac svirepo reže.

Dođoše trenuci mrski,
nevreme para dušu…
Ustaće heroji drski
kopcu da zavrnu gušu!

Slavuj se s vrapcem druži
i kuju zaveru pravu:
Tiraninu otpor pruži –
kopcu odrubiše glavu.

54. BOJANA SAMARDŽIĆ 2003 SRB Zrenjanin (Sečanj)
ŽENA SA (NE)PRAVEDNOG BALKANA

Ja sam naizgled
Obična žena,
Šta god da zgrešim
Skupa je cena oproštaja.
Ratovima za (ne) pravdu
Nema kraja.
Mene često iz priče
Znaju
Koja kruži po kraju.
Malo je ko od njih
Popričao sa mnom
I seo da popije
Šoljicu kafe
Ili čaja.
Kažu
Da su svi
Moji gresi
Bez oproštaja.
Niko od njih
Nije obuo
Moje cipele života
I u njima prohodao.
Niko od njih
Mi ništa nije dao
Sem epiteta najgore.
Vode se mnogi ratovi balkanski
Vatreni i hladni.
Prošlo je doba
Borbe oružjem,
Ali ne i ratova.
Ratuju umovi
Čisti i nečisti,
Srca zla i pakosna
Sa mekim i dobrim.
Kazuju predrasude
I mišljenje
Da lepo je
Kada te osude.
Ja sam samo žena.
Osućena da ćutim,
Stojim po sredi
I slušam
Šta mi se naredi.
Samo žena,
Za sve kriva.
Hteli su da živa u kalup stanem.
Ali ne!
Neće uspeti!
Biću moćnija
Od svake najbolje institucije.
Biću jača
Od svakog ratnika
I revolucije.
Tako je to
Kada si žena
Sa Balkana.
Svi imaju listu
Tvojih mana.
Svakoga dana
Pripisuju i dopisuju više.
Sve njihove reči
Od moje borbe i mene
Će biti tiše.
Rekoh vam već.
Balkanska je moja krv,
Ali razuma imam i kada ga drugi nemaju.
Kažem vam,
Znam ono
Što oni ne znaju.
Umem da cenim, poštujem.
Nisam kao oni
Da se primitivizmom trujem.
Ja sam žena
Sa Balkana.
Jedno dobro,
A hiljade mana.

55. MARINA MILOŠEVIĆ 2002 SRB Zrenjanin (Sečanj)
ISPRAĆAJ

Uspomene gore,
Osećam se kao pepeo.
Boja se presijava iz piksle
Sve do vlasi moje kose,
Jer bol ne ostavlja ožiljke samo na telu.

Postavljen je znak stop
Na pomisao na tvoje ime
Ne želim da živiš u meni,
čak ni u mojim pesmama.

Grad je ostao pust,
Moja nadanja poneo si u jednom koferu.
Hiljade očiju, i jedne tvoje, koje neću videti
Jer su kilometrima daleko.

Gajim paranoju kao plod ljubavi,
Ostavljam poslednje suze
Na pragu iznajmljenog stana
Na usnama koje odlaze nekom da ih vole.

Scenario koji smo unapred znali,
Loš sam glumac, a pogrešna žena.
Pogrešna, jer ne znam da ispraćam.

3. ANICA FILIPOVIĆ 1966 SRB Ada
KAP NA TEPIHU

Nešto se u nama
Skamenilo,okoštalo
Niodakle došlo?

Odgurnuto u stranu
Da iskopni.

Kap je sa kože
Skliznula na tepih.
Pustila sam je.

Da (p)ostane svedok.
I beleg.

Nešto je u nama
Prepuklo.Mučki.
Gorko i nedovršeno.

Stavljam:
Povez preko očiju.
Prizivam:
Kap na tepihu.

Više o organizaciji Trećeg kruga pogledajte ovdje:

Mili Dueli 2020: Organizacija Trećeg kruga

---

MILI DUELI 

Made in Bosnia and Herzegovina
by Nermin Delić

Europe / Balkan Peninsula
Bosnia and Herzegovina
Federation of Bosnia and Herzegovina
Central Bosnia Canton
Jajce Town 70202

Sva prava zadržana. // All rights reserved.

---