Mili Dueli 2026 – SRBIJA (TOP 200 / Treći krug)

Bojana Samardžić (2003), Sečanj
Književni mentor: Zdravko Odorčić

BOL I TIŠINA

Ljudi sa najvećim osmehom
Najtiše jecaju.
Najveći ljubitelji humora
Najbolnije suze imaju,
Najteže pesme pišu,
Dok im se srca razaraju
U paramparčad.

Postajem jedna od njih.
Gledam u tišini zidove
U duši gradim nove,
Crne,
Ogromne.

Vrištala bih
Nema ko da čuje.
Zvala bih
Nemam koga.

Samo bol,
Tišina,
Praznina u srcu,
Suza niz lice
I misli
Moje ubice.

Student sam četvrte godine Tehničkog fakulteta “Mihajlo Pupin”. Udata sam i imam dečaka od 16 meseci. Poezija je moj beg od stvarnosti, pomaže mi da se borim sa anksioznošću, negativnim mislima i problemima. Drugi put se prijavljujem na konkurs Mili Duela.

Mentor mi je pomogao u odabiru pesme. Složili smo se brzo koju da pošaljem, zadovoljna sam saradnjom.

Andriana Stevanović (2000), Niš
Književni mentor: Zdravko Odorčić

SRCE POLOVNO

Neke pesme će me zauvek podsećati na tebe.
Neke uspomene možda nikad ne izblede.
Iako nema više nas, ostaće naše
I dobiće mesto u srcu koje im paše.
Kažu, tugovati normalno je,
Kažu, to je bila samo navika.
A ja znam, bespotrebno je
Smanjivati bol, jer to je karika.
Bitna stavka u ovom životu.
Bez bola si samo ljuštura.
Znam da bih veliku svotu
Da prebolim ponudila.
I da što pre dođe taj trenutak
Kad više ne boli, kad suza ne kreće sama.
Kad nema više čežnje i nema srama.
Zašto sram? Zar samo nije bilo suđeno?
Krivica je moja,
Ako hoćeš iskreno.
Nije bilo laži, nije bilo prevare,
Samo čista ljubav i gladno srce moje.
Bio si strog, ali i to sam volela.
Da li ću ikada ponovo voleti?
Pitanje se postavlja.
Samo jednom srce voli
Ili za paćenike predstava?
Upitno je da se o tome sada raspravlja.
Ipak, pitam se
Ko će hteti srce polovno?
Ko će voleti sve te komadiće?
Ko će zagrliti telo olovno
I popuniti ormariće?
Ormariće samoće, tuge i straha.
Sumnja je sad uzela maha.
Bar imam pesmu da me na tebe seća.
Ne treba mi ljubav i ne treba mi sreća.

Zovem se Andriana, studentkinja sam na završnoj godini Medicinskog fakulteta u Nišu. Iako je nauka veliki deo mog dosadašnjeg života, oduvek sam imala potrebu za umetnošću i kreativnim izražavanjem. Bavim se muzikom, pevanjem i pisanjem, a poezija mi je posebno draga jer mi omogućava da misli i osećanja pretočim u reči i sačuvam ih tako iskrene od zaborava. Ovo je moje prvo takmičenje i radujem se prilici da budem deo njega.

Jovana Knežević (2002), Kaona
Književni mentor: Zdravko Odorčić

IZGUBLJENA DUŠA
Ubije te…Neka praznina…
Neka hladnoća…
Neka bezosećajnost…I samo se nasloniš…
Na svoj jastuk…
Zagrliš igračku…
Onu plišanu…

Praviš se
da je nekome stalo…
Kao da saoseća sa tobom…

A to je samo pliš…
Samo stvar…

A ti još samo jedna duša
na ovom svetu,
koja ne zna
gde pripada.
…

Prolazi dan,
ali noć ne dolazi…

Tišina…
Uvlači se u moje kosti…
nema više reči, nema ni osmeha,
samo praznina,
koja čeka…

Ne znam kada sam prestala da govorim…
Kada sam prestala da osećam…

Sanjam…
Sanjam da neko čuje moj tihi krik…

Ali ne čuje niko…

Samo ja i ova soba,
sama sa sobom…

Bez sna…

Jovana Knežević (rođena 2002. u Čačku) je mlada srpska književnica koja je skrenula pažnju javnosti kada je sa samo 14 godina napisala svoj debitantski roman. Odrasla je u selu Kaona kod Guče, a prve čitaoce stekla je na internet platformi Wattpad pre nego što je njene knjige zvanično objavila izdavačka kuća Presing. Poznata je po tome što kroz žanrove trilera i drame hrabro i zrelo piše o teškim društvenim i intimnim problemima mladih. Izdavačka kuća Presing je objavila njena dva štampana romana, „Oslobodi me” i „Nađi me”, koji čine deo njene popularne dramske trilogije. Pored toga, njene pesme su izdate u mnogim stranim zemljama i osvajale su nagrade na brojnim konkursima u Srbiji i inostranstvu. U slobodno vreme, Jovana se bavi i fotografijom.

Veliko hvala mom mentoru na podršci i nesebičnom trudu tokom selekcije pesama.

Vuk Milanović (2001.) Prijepolje
Književni mentor: Sanja Balalić

KARMIN

Kada sam izlazio iz njene kuće
Osećao sam da je neću više videti
Zastao sam nečujno i posmatrao staricu
Koja je nad sudoperom prala ruke

Moja baka je svoje usne
Na starim crno-belim fotografijama
Mazala jarko crvenim karminom
Mladosti sarajevskoj vraćala je boje

Starački, retko pripremani ručak, je delila
Pola sebi, pola mački
Večno zavetovanoj na podnožje škripućeg prozora
Saputnik i sapatnik

Prozor je gledao na široki lešnik,
Drvene merdevine i panj jedne trešnje u travi
Na tom mestu su njih dve razgovarale
Baka bi pričala, a mačka bi slušala

Večeras, u podnožju škripućeg
prozora mačke nema
Kiša se sliva niz drvene merdevine
Ali ja, njen karmin čvrsto držim u ruci
Da obojim preostale slike

Zovem se Vuk Milanović i dolazim iz malog šumovitog grada ušuškanog među brdima. Dolazim iz Prijepolja. Profesor sam Usluživanja u srednjoj školi. Prenošenje znanja i iskustava smatram najvećim delom koje čovek može učiniti. Imao sam sreću i priliku da više puta učestvujem u večerima poezije raznih organizatora.

Saradnja sa mentorom je i te kako značajan faktor u finalnom delu predstavljanja napisanog dela. Mentor sa iskustvom, znanjem i iznad svega velikom ljubaznošću pristupa mojim delima, daje svoje mišljenje i time dodatno uzvisi napisane reči. Zahvalan!

Tatjana Živković (2000), Obrenovac
Književni mentor: Sanja Balalić

ZLA UMETNOST

,,kao i sve drugo što je bogom razdeljeno…
(stanko ž. šajtinac)’’

svet je u prahu i
ja sam čovek podešen na prah,

kao seme kada odluči da padne sa grane —
poricanje sveta kao epilog o smrti.

(primedba prevodioca: nema smrti.)

osim analitičke tradicije tkiva kao olova,
a olova kao paprati koja pokazuje severe.

nikakve slike niti verne reprodukcije smrti.

ko je rekao da je oreolni kraj?

ni pesnik, ni zamah kamena, ni pad u vodu.
niko.

ali mitologija ne haje za argumente.

mit je raskorak između crne i bele
koja je uobrazila nebesa;

mit je vreme što protiče mimo sebe, časovnika
i misli o mitu;

smrtno odbrojavanje peščanika
koga pokreće idol…

no u prahu od sveta podigao sam sebe.

ustao dvonožan i strah.
rasterao sam pustinjake koji su mi oduzimali prostor.

sada sam odista sam.

ali nije bitno. ionako su magle na obroncima od magle
a počeci na tačkama pre krvi.

dišem li ili padam?

pitao sam gospoda…
odgovorio mi je: ,,ne znam’’

a potom — sidro među prste
i katarka poslušna na vetar.

zlo nije u čoveku: membrana je otpor,
a čovek prepreka.

dok poetika ne razloži stravu
na istinu i spas,
neće se poznati ni poreklo amigdale
ni čoveka.

veto!

mitovi su ubrzani
i peščanik otkucava nevreme.

ne vreme je: idola u mit,
a mene na greh.

da se razdanimo i rastavimo.
jedino nas tako neće pronaći.

Tatjana Živković (2000) iza (ili ispred) sebe ima objavljene dve knjige poezije.
Na Đurđevdanskom književnom konkursu 2019. godine je osvojila 3. mesto sa ciklusom pesama ,,Metafizika uma’’.
Zastupljena je i u Šrafu 2021, kao i na Hiperboreji i u onlajn zborniku savremene poezije Bludni stih 031, između ostalog.
Član Društva književnika Beograda (DKB). Član Saveza književnika SKOR.
Piše za platformu ,,Bookche’’

Studira psihologiju.

Mentorka se pokazala iskusnom i spremnom za kako objektivni, tako i lični pogled, za sugestije i dojmove, a sve u cilju iskorišćavanja punog potencijala autora u konkretu vremena.

Ivana Stefanović (1983) Zrenjanin
Književni mentor: Sanja Balalić

NE PLAŠI SE MOJIH SUZA

Zagrli me i onda
kada o tome i ne misliš,
kada samo sedimo u tišini.

Nekad sam kao uplašena devojčica
i treba mi tvoj štit
da me sačuva
od strašnih snova
i namrštenih gusara.

Svakom tvom osmehu
obradujem se i zablistam.

Lebdim u glasu
kojim mi pleniš misli.

Ipak, ne mogu uvek da maštam
i zamišljam leptire i treperenje.

Nekada je sve sivilo
i tmuran dan
stvoren da se osamim.

Ma koliko da si i dalje tu,
kao što si oduvek bio,
u mojoj podsvesti
pored mene koračaš.

I dalje mi nežno dodiruješ kosu
i miluješ lice.

Ne plaši se nikada mojih suza.
One će biti tu
kada moja snaga poklekne
pred košmarom i brigom.

Ali one ne znače
da osmeh neće ponovo
dojuriti ka tebi.

Potrebne su mi samo
da isperu poneku ranu
koju nosim u duši.

Po obrazovanju, diplomirani politikolog i novinar. Nažalost, odavno ne radim u novinarstvu, već se bavim menadžmentom. No, pisanje je moja velika ljubav u životu, ali najveća su moja deca. Kao samohrani roditelj, u svojim knjigama i pesmama pronalazim dodatnu energiju i sreću. Trenutno je u procesu objavljivanja knjiga za decu, na koju sam ponosna. S obzirom da imam troje dece, nemam mnogo slobodnog vremena, ali svakako pesmu ili stranicu knjige napišem za nekoliko minuta. Pokreću me emocije, i moje svako stvaralaštvo nastaje u dahu.

Mentorka je bila krajnje ljubazna, predusretljiva i dala mi je vetar u leđa. Ponudila se da pročita i više mojih pesama, ali sam ipak želela samo ovu. Njeni komentari su mi značili mnogo, i bili mi velika podrška.

Milan Živanović (1982)
Književni mentor: Sanja Balalić

tvoje lice reklamira
grad: obrazi su
gradska kupališta.
i oči ribizle,
video-bimovi.
s ušiju vise ulične
svetiljke, pozornice
za letnje moljce.
dlanovi su grabulje
gradskog zelenila,
stomak je pećina
ispod Tašmajdana.
na potiljku park za pse
bez brnjica.
u grlu venu junske lipe.

Rođen 1982. u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ljubav prema književnosti spojio s novinarstvom. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. do januara 2024. u XXZ magazinu, gde je uređivao književnu, filmsku i LGBTIQ+ rubriku. O filmu pisao i za portal Knjigovanje. U Optimist magazinu i na portalu Glavne radio do decembra 2024. Piše poeziju i prozu.

Nismo komunicirali, imao sam previše posla.

Svjetlana Razdoljac (1994), Pančevo
Književni mentor: Sanja Balalić

OPROSTILA SAM TI

Oprostila sam ti –
svaki popreki pogled,
povišen ton,
ružne reči,
svaku suzu,
neprospavane noći,
zabrinute dane,
polomljeno srce,
slomljene ramove sa slikama,
ubijene uspomene,
grube zagrljaje,
udarce,
šamare,
sve grubosti,
ostavljanja,
vraćanja,
odustajanja,
poniženja i
sva omalovažavanja.

Oprostila sam ti –
što si me boleo,
što si mi bol nanosio,
što si se uvek pravdao,
što sam ti verovala,
što si me razočaravao,
što si me povređivao,
što me nisi poštovao,
ni dovoljno voleo.

Oprostila sam ti –
izgubljene godine,
propuštenu mladost,
sahranjene snove,
svaku modricu
zelenu i ljubičastu,
svaki pramen kose koji je ostao na jastuku i
svaki slan trag pod očima.

Oprostila sam ti.
Samo još da naučim sebi da oprostim.
Da oprostim sebi što sam ti oprostila.

Svjetlana je zapravo i dalje jedno dete koje celog života najlepše, najteže i najdublje emocije iskazuje pisanjem, pa sam tako jedan dug i težak period života pretočila u roman “Pismo tebi” koji sam izdala 2024. godine.
Samohrana sam mama dečaka od 2.5 godine na kog rado prenosim ljubav prema knjigama i srećna sam što uživa kada čitamo.
Za svoje 32 godine prošla sam baš mnogo toga, ali na sve te situacije i (ne)prilike gledam kroz inspiraciju za pisanje.
Srećna sam što sam deo ovog takmičenja jer mi dajete vetar u leđa i potvrdu da moje stvaralaštvo ima smisla i da imam platformu za predstavljanje.
Hvala na tome.

Mentora kojeg ste mi dodelili jesam kontaktirala i zaista sam zahvalna što se gospođa Sanja odazvala i podelila svoje mišljenje koju od tri ponuđene pesme da prijavim.
Veoma mi je bilo značajno da čujem njeno mišljenje jer verujem da je pristupila odabiru kako emotivno, srčano, tako i kritički što je za ovaj krug takmičenja izuzetno važno.
Hvala još jednom.

Zvjezdana Preradović,1962, Beograd
Književni mentor: Ljubica Petrović Kosor

POLJA SUNCOKRETA

Kada bih dala vremenu vreme
da izostavi ledeno doba između nas,
opupio bi na čičku novi cvet.
Videla bih polja suncokret.
Čuvar izbe u kojoj ništavilu nismo rekli – ne,
izložio bi savršenstvo svog umeća
braneći nas od progonstva.
Glad kože zatreperi trenutkom
i potraja 30 sekundi
taman da blatnjav put iscedi višak suza.
Videla sam ponovo polja suncokreta
dok si pogledom lomio tamu.
U pretincu tajni tražio si razapetu svetlost.
Rasula se u moja nedra.
Dodirneš li je,
odneće nas u polja suncokreta
sladorom meda začinjena.

Zvjezdana Preradović rođena je 1962 g u Pakracu.
Osnovano i srednje obrazovanje završila je u Novskoj. Posle završene Ekonomske škole nastavlja daljnje obrazovanje na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu.
Literarnu, pesničku orjentaciju započinje u petom razredu OŠ.
pesme su objavljivane u raznim časopisima.
Godine 1991.seli se sa porodicom u Beograd gde i danas živi.
Zaposlena u svojoj krojačkih radnji kao modni dizajner.
U pedesetim godinama ponovo oživljava njen literarni instinkt.
Pesme su objavljivane u raznim zbornicima i književnim časopisima.
Piše lirsku, metafizičku i misaonu poeziju, nastojeći da kroz jednostavnu reč dotakne ono što je duboko i nevidljivo – trag vremena, sećanja, zavičaja i čovekove potrage za smislom.
Prvu zbirku poezije izdala je 2024.god.”OTKUD JA U OVOM SNU”, a već sledeće godine 2025. Drugu zbirku “U SUSRET SVANUĆU”.
Sa grupom od 6 haiđina izdala je grupnu zbirku haiku poezije “Prvih 7”. Iz štampe upravo izašla treća zbirka poezije “OZARJE”.
Na nekoliko konkursa nagrade -druga nagrada za haiku 2024.Beograd, 2025. g. Sarajevo srebrna diploma , 2026.g za najlepšu ljubavnu pesmu i niz pohvala za stvaralački rad.
Član je nekoliko književnih udruženja i član SKORA.

Kontakt sa mentorom je bio veoma lep i plodan. Zahvaljujem na odabiru mentora koja me je svojim iskustvom usmerila

Jelena Glišić
Književni mentor: Ljubica Petrović Kosor

ZEMLJA, VODA, VAZDUH, VATRA

Između četiri strane sveta,
gravitacija se poigrava mojom ravnotežom,
dok stojim razapet u pokušaju da te stvorim
po dodiru, sluhu, mirisu i ukusu.

Plodnošću sejem da ti telo od zemlje stvorim,
rekom zahvatam vodu da ti srce
i krvotok pokrenem,
vetrom nanosim vazduh da ti udahnem život,
vulkanom palim vatru da svu moju ljubav osetiš.

Tako stvorena i protkana
s genima svih meridijana dalekih predaka,
u tebi je visina svih planina,
u tebi je dubina svih okeana,
u tebi je težina svih kontinenata,
u tebi je ceo ovaj moj svet.

Već dvadeset godina posvećena sam pisanju poezije i priča za decu. Poezija je moj način da zabeležim osećanja, misli i poglede na svet, dok kroz priče za decu nastojim da sačuvam maštu, nežnost i iskrenost detinjstva.
Do sada sam objavila jednu zbirku poezije, „Dnevna noć u noćnom danu“, u izdanju Udruženja književnika Srbije.

Saradnja sa mojom mentorkom, Ljubicom Petrović Kosor, protekla je u divnoj i inspirativnoj atmosferi. Zajedno smo pažljivo odabrale pesmu za treći krug, uz međusobno poverenje, razumevanje i ljubav prema poeziji.

Sanja Đorđević, 1982. Beograd
Književni mentor: Ljubica Petrović Kosor

MOGLA SAM DA TE VOLIM

Mogla sam da te volim
Kao nikada u životu
Nestvarno kao kad dočekaš stotu
Šašavo poput vragolaste devojčice
Veselo poput lopte skočice
Mogla sam

Mogla sam da te volim
Kao što voliš nekog svog
I zahvalan budeš što ti ga je poslao Bog
Poput deteta koje ti se u srce uvuče
I sve osećaje nestvarne na površinu izvuče
Mogla sam

Mogla sam da te volim
Iz sve snage, kao kad za klub svoj navijaš
Ili svoje omiljeno piće naiskap ispijaš
Poput ostvarene želje
Ili umetnika koji se kune u svoj atelje
Mogla sam

Mogla sam da te volim
Mogu još uvek
Jer ja te, zapravo, volim oduvek

Ja sam Sanja Đorđević. Živim i radim u Beogradu. Po formalnom obrazovanju sam diplomirani inženjer elektrotehnike i profesionalno se bavim programiranjem.

Završila sam NLP Akademiju i stekla zvanje NLP Coach Master. Bavim se koučingom iz oblasti ličnog razvoja, a sa ženama radim individualno i kroz grupne programe i radionice. Autorka sam različitih elektronskih knjiga i praktičnih sadržaja posvećenih ličnom razvoju i unutrašnjoj transformaciji.

Pored toga, bavim se pisanjem i slikanjem. Pišem poeziju i prozu. Objavila sam zbirku priča „Traganje za svetlošću – Pismo koje te već dugo traži“, a moje pesme i priče zastupljene su u različitim književnim zbirkama i zbornicima.

Veliki sam ljubitelj pisane reči i aktivno učestvujem u njenom promovisanju. Na svom YouTube kanalu „Oslušni sebe“ objavljujem izvođenja svojih priča i pesama, kao i dela drugih autora.

Svoj kreativni i razvojni rad delim i na Instagram profilu @sanjadjordjevic_mentor_coach, gde se prepliću poezija, proza, kreativnost i teme ličnog razvoja.

Katarina Jovanović (1984), Kostolac
Književni mentor: Ljubica Petrović Kosor

MOGU I HOĆU

Mogu da umrem
Ako saznam da si zaista postojao

Sunce me greje dok sedim kraj tvog krsta
Tako si bio topao i ti dok sam te oblačila
a oksimetar ćutao kao zaliven sa prsta

Razdužila sam te, vratila ključ
a nekad smo se ljubili kraj tih ormarića tu iz kojih sam te sad iznela u cegeru
Tvoje cipele samo ostavila da čekaju
da opet dodjem da se ljubimo

Mogu da umrem
ako saznam da si zaista postojao

Tuga meri više gradi nego alkohol
Udara i u noge i u glavu
Teturam se putem
Ne znam u kom sam gradu

Ti si me napravio, a sad se praviš gluv
pomeri se malo da legnem pored tebe tu

Čekaću te kod malog mosta
Da prodjes motorom do posla
I to će biti dosta

Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, smer Engleski jezik i književnost. Izdala nedavno prvu knjigu pesama Memla u meni (Nova Poetika)

Ljubinka Ljupka Dimitrijević (1956)
Književni mentor: Lela Zjajo

LUCIDNA PESMA

Dok te gnezdim u krvotoku,
a milovanja se pretvaraju u ludilo,
pijane usne po tebi flertuju.
Uznemireni leptirići,
uzleteli u talasima žudnje,
smeju se i plaču
nad otključanim horizontom.
I dok ne prsne tišina,
mešaju se osećaj stida, rumenila i duboki otkucaji srca.

I eto,
niko mi ne može braniti da parfemom milošte nijansiram
ovu pesmu u poetskoj bašti,
u stečenom
strpljenju i neizbežnoj iluziji
jer, posle svega iz sna se moram vratiti.
I nećemo se više voleti,
niti ću stihove govoriti samo za tvoje uši,
samo ću polako disati
i ponovo…ponovo opet sanjati i tebe
neprestano voleti.

Mašta je vrhunski prijatelj ljubavi.

Ljubinka Ljupka Dimitrijević

Ljubinka Ljubinka Dimitrijević, rođ.1956. god.u Mosni kod Donjeg Milanovca, kraj lepog plavog Dunava, republika Srbija.
Pesnikinja, prevodilac i humanista.
Objavila je 5 samostalnih zbirki poezije i 3 knjige prevoda.
Jedna od zbirki, proglašena je knjigom godine u Makedoniji.
Zastupljena u mnogim domaćim i međunarodnim zbornicima, književnim književnim novinama i portalima.
Pesme su joj prevođene na engleski, mađarski, ruski, bugarski i makedonski jezik.
Voli svoju decu, poeziju muziku i cveće.
Njen moto je…dok pišem ja dišem.

Da, moja mentorka je šarmantna g.đa Lela Zjajo.
Pristipačna, korektna i nadasve dobrih namera i saveta. Ja oduševljena.
Ona i ja, peketić!
Srdačno za sve učesnike!

Milena Gašić (1973) Pančevo
Književni mentor: Lela Zjajo

MAESTRALNO SAVLADAN OČAJ

Kada ogolim tisinu i pustim te da
ćutiš,
ogrnem breme kao crninu jer znam kada
slutiš….
I da se ljutiš,ali da si kadar sve da
prećutiš.

Kao da nam neko ogledala lomi
i krhotine opet u celinu spaja;
napukli i emotivno hromi,
bežimo u mestu od zloslutnog kraja –
siti očaja a gladni beskraja.

I kad noć se iz snova povuče,
a tama odustane da mi preti
iznova učim srce da kuca –
ne da zaboravi već da se seti:
do kosti da voli, kleči i moli,
da se odvaži i poleti.

Hrabro srce trnjem korača,
k’o pamuk nežne mu stope.
Pod njim se lome kamen i drača,
kad se dlani u molitvu sklope,
i tad nema boli i plača,
a slutnje se kao vosak tope.

Rosdjena sam u Pančevu,završilala gimnaziju,zatim studirala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počela sam da pišem poeziju pre godinu dana,inapirisanu ljubavlju prema jednom divnom muškarcu. Radim u Ipsosu u Beogradu.

Saradnja sa mentoeicom je bila inspirativna,konstruktivna i krajnje prijatna. Sve pohvale divnoj Leli Zjajo!

Dino Jejna (1996), Priboj
Književni mentor: Lela Zjajo

O SREĆI

Često mi govore o tebi.
I svak’ te drugim imenom zove.
Još doznali nismo šta jesi, po sebi.
Glasova raznih te povik dozove.

I dobro nas znaš, šta dušu nam greje –
to malo,
Na čas,
što prodaš – da sve je.

I kad naslikaš trag na rubu obraza,
Obrisom novo tu načinješ breme.
Pa srce ustrepti, ali iz poraza,
Jer usne su tvoje ostale neme.

Što, glasniče senki,
mi uzdisaj šapneš?
Bar ćutanjem pokrij ono što nosiš.
Koliko puta u suzu mi kaneš,
A, potom, iz bola ponovo rosiš.

Tvoje smo sluge, što svetlosti traže,
Zarobljeni krugom, što ne zna kraj.
I zore su tvoje, da tamu nam blaže,
Da l’ draži tvom biću je neki tuđi sjaj?

O tebi ne znamo detalje,
Ali tragamo i dalje…

Samo možda smo te našli,
U sebe kad bi dublje zašli,
Sve i da nas tamo čeka –
misao tvoja je daleka.

Dok iscrtavam lik ti
tvojim daljinama,
okvir ti ne treba,
shvatam,
živiš iznutra.

Od pogleda skriven,
taj bit je bez imena.
Čeka nas negde –

Iza sutra.

Rođen sam 1996. godine u Priboju – dolini Lima, koji čuva bogatu pesničku tradiciju i iz kog su potekla mnoga značajna književna imena. Taj zavičajni eho se prirodno utkao i u moj rad, barem volim misliti da je baš ta iskra nešto što čini sastavni deo mog stvaralačkog identiteta. Pre nego sam ispoljio svoj izraz kroz stihove, godinama sam to radio kroz crtež i vizuelne umetnosti, te volim reći da su pesme koje pišem svojevrsna čulna sublimacija, tražeći preciznost slojevitost i balans tona, fino nijansiranje svake reči. Iako sam po struci master turizmolog, moje koordinate su me uvek usmeravale ka ispoljavanju sopstvene sadržajnosti, ali mi je ona vanjska pomogla da shvatim da se rast dešava u onoj meri, u kojoj smo spremni da se saživimo i iskustveno razvijemo. Stoga, pesništvo ne doživljavam kao priliku da se izolujem, naprotiv. Prepoznajem ga kao univerzalnu poveznicu duša i put da se upoznamo iskonski čisto i najiskrenije. Verujem da reč ima pravu dimenziju tek kada imamo priliku da je čujemo i interpretiramo kroz hiljade naših mikrosvetova. Zbog toga se rado odazivam lokalnim poetskim manifestacijama i uživam čast da budem svedok poezije koja živi i održava tradiciju mog malenog, ali emocijom nadarenog grada.

Sve što sam kroz saradnju sa mentorkom Lelom doživeo može se opisati kao nadahnuće, koje bi reči teško mogle ispratiti. Samo bih rekao ‘prepoznali smo se’. Poslate stihove ni sam ne bih mogao interpretirati onako, kako je gospođa Lela uspela, a kako sam i sam sa sobom želeo da ih ‘razjasnim’, ali nisam umeo. Spoznala ih je precizno, kao i sva stanja iz kojih su nastali. Samim tim je izuzetno bilo prijatno voditi književni dijalog, kada je vidik čist, a stihovi jasni. Savet da se ne odričem autentičnosti izraza zarad prilagođavanja drugima je nešto što ću zasigurno zapamtiti i usvojiti, a zahvalnost izričem i kao autor i kao čovek. Vrstan književni pedagog i bilo mi je jako vredno sarađivati sa autorkom takvog pesničkog znanja i osećaja.

Milena Dimitrijević (1989), Beograd
Književni mentor: Lela Zjajo

MOJ RITAM

Pitaš me jasno šta je to sreća?
I da li može biti manja ili veća?
I kako možeš pronaći sreću?
Sad ću vam glasno reći tajnu najveću.

Muzika me svakog dana budi,
I pevam, pevam dok ne poludim.
Ona mi daje vitamine,
Za sve izazove divne.

Slušaj ton, prati ritam,
Ustani zaigraj i budi bitan.
Neka prate tvoj algoritam,
Da i ja pomahnitam.

Muzička aritmija je najbolji lek,
I ima je na pretek, oduvek.
Tvoje srce nek se spremi,
I za muzički tobogan pripremi.

Muzika me svakog dana budi,
I pevam, pevam dok ne poludim.
Ona mi daje vitamine,
Za sve izazove divne.

Ja sam Milena Dimitrijević, rođena 1989. godine u Prokuplju, odrasla u Kuršumliji, a od svoje devetnaeste godine živim i radim u Beogradu.
Po obrazovanju sam nastavnica fizičke kulture i vaspitanja i sportski trener košarke i odbojke, ali je moja najveća stvaralačka ljubav poezija za decu.

Autorka sam zbirke „Da sam ja neko“, a više od 15. mojih pesama dobilo je svoj muzički oblik.
Poeziju, muziku i sport spajam kroz dečje mjuzikle i predstave koje stvaram i realizujem zajedno sa decom.

Verujem da su igra, pokret, mašta i umetnost najlepši putevi do dečjeg srca, a da poezija ima moć da od običnog trenutka napravi mali svet čarolije.
Kao autorka i nastavnica, svoj rad posvećujem deci – njihovoj radosti, kreativnosti i slobodi da sanjaju.

Kontaktirala sam mentora koji mi je dodeljen za takmičenje i veoma mi je drago što smo ostvarili prijatan i konstruktivan razgovor. Sa zadovoljstvom sam prihvatila njene sugestije i smernice, koje će mi mnogo značiti u daljem radu. Radujem se nastavku saradnje i novim iskustvima koje ovo takmičenje donosi.

Zdravka Pap – 1955-BANJA KOVILJAČA

DUŠA

Uplovi u tvoju i moju dušu
i molitvom zamoli želje,
da sijaju noću i danju
i nikad ne napuste sreću.

I nemoj me lagati
da si se rodio zbog mene,
ako me ne pogledaš, ko majka dete,
i zaljuljaš u krilu, zapevaš uspavanku.

Pomeri granice sna,
probudi se na mom ramenu,
zapiši sve želje na mojim usnama
i oteraj sve misli koje se mršte i ćute.

I nemoj zaboraviti da me tešiš,
da ćemo jednog dana, zagrljeni,
napustiti ovaj život na zemlji
i otići u raj, u jednoj duši.

Zdravka Pap rođena Nikolić, u selu Drecelj, Opština Olovo u Bosni i Hercegovini, od oca Milovana i majke Jovanke Nikolić. Majka je dvoje dece,ćerke Dubravke i sina Ivana. Svoju poeziju je objavjivala u u mnoštvo pesničkih grupa na portalima i zbornicima. Haiku poezija je njena posebna ljubav. Piše srcem i dušom i osvojila je dosta nagrada.

Љиљана Јарић (1953), Бања Лука
Književni mentor: Enea Hotić

LAMENT NAD NOVIM SADOM

Decembar prosipa slova — pahuljice
nošene vetrom preko panonske ravnice.
Pisane nekim zaboravljenim alfabetom,
drumuju bezdomni, kruže ovim svetom.

Na kojem jeziku da ih sada razbudiš?
Sam krči svoju stazu.

Na raskršću, obučen u novo breme,
poljubi zemlju, sve četiri njene strane.
Raskrsti zauvek sa hromom iluzijom,
neka u tebi čistom istinom grane:
kružno je, a ne linearno vreme.

Život je — iznova mlada nada:
vraćanje istog, večitog sada.
Ime na svakom jeziku drugačije zvuči.
U klepsidri vremena jasno ćeš videti
jezik na kom je napisano tvoje ime,
iz kog su doba tvoji klijali preci,
koju zemlju je zasecalo njihovo ralo,
koje ih je hranilo vime.

Nad ravnicom mesec, samrtno žut,
brizne mutninom na zvezde i na put.
Kad se hladna košava preodene,
iznad grada zidanog od snova,
ljudi menjaju smer kretanja.

Zazvoni zvono na Nikolajevskoj crkvi:
triput za nebo — dugo,
dvaput — da zemlju blagoslovi.
Okrenuti prema istoku, ljudi
ostavljaju lica na freskama,
zazidana u molitveno tihovanje,
groznicu smrti tako da odagnaju…

Ostavljaju za sobom deo vremena i kože,
da zagrljaj opet zamiriše na smirnu.
Moj Bože!

Љиљана Јарић рођена je у Бањoj Луци. После гимназије у Јајцу, завршaва студије Историје југословенске књижевности и језика у Сарајеву и Новом Саду. Радни век проводи у образовању.

Поезијом, краљицом духа и душе, се бави годинама. Уз стихове, пише рецензије, анализе и осврте. Члан je жирија поетске групе Escritores sin Fronteras. Заступљена je у „Anthology Mediterranean Waves“, у којој су сабрани стихови песника из целога света.

Живи и ствара у Новом Саду.

„Ходници времена“ прва је збирка Љиљане Јарић.
Друга збирка песама носи наслов „Утеха стиха“.
Трећа збирка песама носи наслов „Смешак свемира“.
У припреми ја четврта књига поезије.

Dušan Stojković (1994), Grdelica
Književni mentor: Enea Hotić

NEDOSTAJNICA

I
U meni krvare reči koje ti nikada
nisam stigao reći,
u meni miriše tvoja kosa kao hleb
u Sankt Peterburgu 1917.

Zaklinjem se u sve
manastire i crkve
na Kosovu i Metohiji,
u sva kandila i zvona;
ako je ljubav greh, neka mi
epitrahilj bude tvoj zagrljaj.

Mi kao pod crkvenim svodom, skrivamo
u krajevima nedorečenih reči molitve.
I tada, iz tvoga uzdaha, pšenica niče.
Tu si bliža od hleba i bliža od vode.

II
Bog je jednom poželeo da lepoti podari
ime i lice i stvorio je tebe u blagodati,
i stvorio poeziju da nas sačuva žive,
Ana, i osili da se ogolimo do kostiju;

Sem psalma i tvog lica, samo osvećenje
mi donosi spasenje
jer tamo gde noćivaš, počinje Vaskrsenje.

I ja bih se zakleo –
na tvojim rukama sam mogao
pronaći dom ili smrt, ili oba.

U meni krvare reči koje ti nikada
nisam stigao reći,
u meni miriše tvoja kosa kao hleb
u manastiru kraj Kazanja,
u meni živiš i umireš, Ana.

DUŠAN STOJKOVIĆ rođen je 27. juna 1994. godine. Piše poeziju, prozu, eseje, književne kritike. Objavio je zbirke poezije: „NISI PROKLETA – na grudi ušlo, na grudi iza-šlo’’ (2021) i zbirku poezije ,,ŽAL – nepovratno si otišla u polja’’ (2023), knjigu memoarskih zapisa o životu i delu Laze Kostića ,,Između jave i sna” (2026) sa Milicom Ristić, knjigu ,,Pero Zubac u amanet“
(2026) o poeziji i životu Pere Zupca sa memoarskim zapisima, zajedno sa Anom Glendžom i Jelenom Sarić Cvetković i priredio je i objavio knjigu povodom jubileja 150 godina od rođenja Milana Rakića.

Zamenik je predsednika Udruženja MUK (Mladi Umetnici Kulture) koje je osnovao sa Jelenom Sarić Cvetković i član književnog kluba ,,Kosovski božur”.

Dobitnik je više domaćih i međunarodnih književnih priznanja, među kojima se izdvajaju: prva nagrada za najbolju rodoljubivu pesmu povodom 214 godina od Bitke na Jasici i Bitke na Varvarinu, drugo mesto na književnom konkursu ,,Možda spava (DIS) u dolini zaborava (Ante Jakšić)“, drugo mesto na književnom konkursu „Kosovski božur“ u Kosovskoj Vitini, treća nagrada za poeziju na kineskom festivalu ZHENG NIAN CUP 2023. godine, bronzani pečat povodom 110 godina od rođenja oca Tadeja koji dodeljuje Narodna biblioteka „Đura Jakšić”, četvrto mesto na konkursu Udruženja „SCUOLA DI POESIA-SCHOOL OF POETRY“ u Italiji, veliku nagradu žirija na međunarodnom konkursu „Il Meleto di Guido Gozzano“ u Italiji (2025) i povelju na svetskom festivalu u Tunisu. Pored Srbije, nagrađivan je i u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini, ali i Rusiji, Kini, Mađarskoj, Italiji, Tunisu, Francuskoj, Indiji, Boliviji, Španiji, Brazilu i Kanadi.

Njegova pesma ,,Oblak u pantalonama’’ prevedena je na 8 jezika, a pesme ,,Prirodan tok stvari’’ i ,,Ispod Ane“ na 11 jezika. Do sada su njegove pesme obavljene u 37 zemalja sveta.

Saradnju sa svojom mentorkom Eneom Hotić mogu oceniti najvišim ocenama. Zaista se u potpunosti posvetila radu sa mnom, pažljivo je pročitala sve pesme koje sam joj poslao, dala veoma konkretne i korisne sugestije i pokazala veliko razumevanje za moj autorski izraz. Cenim njenu predanost, strpljenje i profesionalan pristup, kao i vreme koje je izdvojila da zajedno dođemo do što boljeg rezultata.

Posebno mi je značilo to što se nije zadržala na površnim sugestijama, već je svakom delu teksta pristupila promišljeno i sa iskrenom željom da pesma bude što bolja. Bila je dostupna, predusretljiva i spremna da detaljno obrazloži svaku svoju sugestiju. Njeni saveti su mi bili veoma korisni i otvorili su mi dodatni prostor za razmišljanje o samoj pesmi.
Enea je svojim odnosom prema radu pokazala šta pravi mentorski pristup treba da bude. Zaista mi je bilo zadovoljstvo i čast sarađivati sa njom i veoma sam zahvalan organizatoru što mi je upravo ona bila dodeljena za mentorku.

Nataša Sogić (1976), Sombor
Književni mentor: Enea Hotić

SPOZNAJA

Neću ti reći
kako sam naučila da šapućem vetru,
i kako mi je bio ukusan svaki
zalogaj oblaka kojeg sam zagrizla.
Moja je bol naučila
da se na mene nasloni
kao zime na proleća.
U onom trenutku
kada sam u grudima vezala čvor,
prestala je da me boli
svaka zvezda padalica.
Nije važno da želiš
već da moraš.
Pred zoru se tuga
promeškolji ispod pokrivača
i nastavi da spava.
Neću ti reći
kako sam uspela da prevarim strahove,
da ih u zemlju zatrpam,
i ne jedem njihove plodove.
Neću ti reći
da u magnovenju spoznaje
imaš prava da zadrhtiš,
a da se ne uplašiš smrti.
Zlatnim se koncem zašiva
pukotina očaja
ako se osmeliš da zaboraviš
na ranu koja krvari
dok je pokrivaš.

Po struci sam konfekcionar i zaposlena u tekstulnoj industriji.
Poeziju pišem od malena i do sada sam učesnica mnogobrojnih konkursa gde su mi pesme štampane u zbornicima među kojima je Balkanska pjesnička unija,Panonski galeb,Zlatno pero,Gradovi od stihova itd.
Moja poezija je takođe zastupljena u latinoameričkim književnim portalima kao što je Azahar Poesia.
Članica sam udruženja književnika Umetnički horizont.

Ostvarila sam divnu saradnju sa dodeljenom mentorkom Eneom Hotić koja je pokazala krajnje divan i stručan pristup.

Marijeta Aleksić (1982.), Pirot
Književni mentor: Enea Hotić

MUZIKA

Jednog će dana
violina u rukama tvojim
izrađena biti od drveta
nad čijim korenom ležim
i svake noći zvezde brojim.

Odbroj i ti taktove svoje,
za neke pesme moje,
gudalom provuci
i pomiluj drvene ruke moje.

A note što će iz violine doći,
rećiće ti suštinu besmrtnosti ove noći.

Ne. Nemoj za mnom poći.
Samo slušaj.
Jezik ne govori-tišinu čuj,
muziku života.
U tome je smisao
to je lepota života.

Kada se u tebi probudi
nemir i treptaj grudi,
tada najhrabrija
na svetu budi.

Ne ljuti se na sudbinu,
prazninu, tišinu.

Ne budi raštimovani instrument u rukama zlih.

Seti se mene, muzike, koliko si jaka,
seti se da je tvoja nota svaka.

Svako drvo na ovoj planeti,
svoju priču govori
posebna je lepota.

Čak i kad se drvo poseče,
ostaće esencija života.

Rođena i odrasla u Pirotu. Završila sam Fakultet zaštite na radu u Nišu, radim na poslovima republičkog sanitarnog inspektora. Bavim se humanitarnim radom, aktivni sam član grupe “Budi human, humanitarne licitacije”, gde učestvujem kako u kupovini tako i u izradi i postavljanju personalizovanih čokoladica za prodaju i donaciju korinicima grupe.
Moje pesma “Fabrika” objavljena je u Žurnalu “Otadžbina”. Nosilac sam diplome Internet časopisa za podsticanje dečijeg stvaralaštva “Tabla”, kroz učešće kao mentor, diplome Dečijeg kulturnog centra Beograd za učešće na konkursu “Priroda je moj svet” i zahvalnice za aktivno učešće na Međunarodnom pesničkom takmičenju “Ljubljanski pesnički dani” za izuzetno kvalitetne intelektualne radove.
Udata sam, majka dvoje dece.

Gospođa Enea Hotić je izuzetno prijatna osoba. Kritična i pravična. Temeljna. Čast je bilo slušati je i uvažiti njene sugestije. Nadam se da ćemo ostati u prijateljskom kontaktu i nakon takmičenja.

Mirela Ragipović, 1998. Novi Pazar
Književni mentor: Enea Hotić

PRAZNA OBALA

Ikarovo perje još pluta negde ispod površine.
More ne vraća ono što primi.
Samo jednu školjku ljutito izbaci ispred mojih nogu.
Praznu.

Prislonih je na uho i slušah sebe.
Potom na obali ugledah nit, belu kao mesečina.
Sledila sam je.

More povuče njen kraj prema dubini.
Arijadnina nit me je vodila kroz mene.
Na kraju, Minotaur je imao moje oči.
Nisam ga ubila.

Mirela Ragipović Šehović rođena je 7. 2. 1998. godine u Novom Pazaru. Osnovno i srednje obrazovanje završila je u Tutinu. Srpsku književnost i jezik studirala je na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde je završila osnovne i master studije. Završni rad na master studijama, pod nazivom ,,Usmena književnost u intertekstualnom odnosu s mlađom bošnjačkom poezijom Sanžaka”, odbranila je 2023. godine s najvišom ocenom, pod mentorstvom profesora Seada Šemsovića. Godine 2020. počela je da radi u osnovnoj školi ,,Rifat Burdžović Tršo“ u Tutinu, a trenutno je zaposlena u Gimnaziji u Novom Pazaru. Jedna je od autorki zbornika ,,Govor naših nana”, publikacije posvećene očuvanju jezičke i kulturne baštine Sandžaka. Piše poeziju i prozu, a u svom književnom izrazu oslanja se na spoj tradicije i savremenosti. Redovno objavljuje radove u književnim časopisima, elektronskim publikacijama i na portalima posvećenim književnosti i kulturi.Pored nastavnog i književnog rada, kontinuirano se usavršava u oblasti didaktike, jezika i književnosti, s posebnim interesovanjem za savremene nastavne metode i ulogu književnosti u formiranju kulturnog identiteta kod mladih.

Dejan Dimitrijević (1968), Niš, Srbija
Književni mentor: Danja Gašpar Đokić

CENOVNIK STIHA

Pesma nije besplatna.
Samo ova strofa
košta me jedan okoštao pršljen
i bradavicu na jagodici kažiprsta.

Najskuplje su stvrdnute ljubavi:
svaka po kamen u bubregu
i procepan put napolje
ka čaši jeftine krvi.

Jednom sam dva stiha istine
platio tri izvađena zuba.
Naprsli pod polugom
ostavili su po zagnojen koren.
Hladno su im oborili cenu —
smetao im je miris kamfora.

Sonete više ne pišem.
Niko ih ne kupuje.
A svaki katren košta
po jedan sat noći,
tercina naprstak soli
na obrazu.

Ovo odsustvo
koštaće dve prazne sobe
i pluća puna ustajalog vazduha.

Ti ćeš platiti na izlazu.

Napojnica uključena.

Dejan Dimitrijević je rođen 1.10.1968. godine u Nišu. Diplomirao je i doktorirao kao teorijski fizičar i predaje na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu. Bavi se teorijskom fizikom, filozofijom nauke i filozofijom duha.

Pesme od kraja 2025. godine objavljuje u zbornicima i časopisima u zemlji i regionu, kao i na međunarodnim konkursima. Dobitnik je više nagrada, među kojima je nagrada na prestižnom trećem godišnjem konkursu „Panorama nove srpske poezije“ za 2026. godinu, koji organizuje sistem „Euromedik“ radi podrške srpskoj poeziji i pesnicima.

Nisam, na žalost, uspeo da ostvarim kontakt sa dodeljenom mentorkom.

Ljiljana Tamburić (1959), Kruševac
Književni mentor: Danja Gašpar Đokić

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU

Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Zovem se Ljiljana Tamburić i rođena sam u Kruševcu 1959. godine, gde i danas živim. Radila sam u Zdravstvenom centru u Kruševcu, gde sam zaradila penziju koju danas uživam. Majka sam dve kćeri i baka troje unučadi. Pisanjem se bavim odavno, ali intenzivno zadnjih nekoliko godina. Pišem poeziju za odrasle i za decu, kao i kratke priče. Dobitnica sam bezbroj nagrada za poeziju i prozu. Objavljujemo na sajtu Udruženja pesnika Poezija SRB sa sedištem u Kruševcu kao član udruženja. Imam objavljenih pet zbirki poezije i to DAMARI TIŠINE, KAD ZASPI MESEC, PESMA MI JE IME, U ZLATNOJ ROSI SUTONA i KUTIJA ČUDESA. Pored toga bavim se slikarstvom, ikonografijom i pirografijom.

Radoslav Mandić (1987), Beograd
Književni mentor: Danja Gašpar Đokić

UGASLE ZVEZDE
(da je mika antić danas živ gasio bi zvezde u svom oku suzama)

ne znam da li me čuješ
ovde se štošta promenilo
sve o čemu si pevao
sada su prekrili folijom
debelom, plastificiranom
a iznad nje proklizavaju
reči u otužnim rimama

ne znam da li si video
koliko se sunce približilo
našim već usijanim glavama
i oni plavi čuperci već su
beli ko sneg
na bagremovim granama

ne znam da li me shvataš
svi oni svici
koji su svetleli
pokazujući da tama
ne mora biti strašna
nekuda su odlebdeli
možda za tobom na nebo
što plače nad našim ranama

ne znam koliko si usnio
ali onim prašnjavim drumom
kojim si bosonog trčao
sada se valjaju gusenice
čelični vesnici preporoda
i svi oni topli virovi
u kojima je bilo divno
skvasiti umorna stopala
sada su mrtvi i sivi

ne znam na kojoj si zvezdi
konačno mir pronašao
ali ponekad barem baci
iskru prepoznavanja
dok se ne susretnemo tamo
gde je ljubav zanoćila
i rešila da joj je lepše
ostati tamo s tobom
nego da putuje dugo
u ovaj mravinjak naš…

Rođen u Beogradu, 17. jula 1987. Piše poeziju i priče, kao i reportaže sa promocija književnih dela, takođe i recenzije u književnoj grupi ,,Plavi krug književnosti”, gde je jedan od osnivača i administratora. Autor  zbirke poezije ,,Neuhvatljiva lutalica” i romana u stihu ,,37″, u izdanju ,,Otvorena knjiga”, Beograd. Zastupljen u zbirkama priča fantastike ,,Nijanse” i u nekoliko pesničkih zbornika. Teži različitosti u predstavljanju književnosti i promociji umetnosti i kulture, te shodno tome osmišljava autorske rubrike. Objavljivan u časopisima KULT, Bagdala, Scena Crnjanski, Književne vertikale, Beogradski krug kredom i na portalima Čupava Keleraba, Knjigovanje, Erotikon, Endehuana, Šraf…  Prikaze književnih dela mu je objavljivalo više izdavačkih kuća na svojim stranicama i na društvenim mrežama.

Kontaktirao sam mentora, gospođu Danju Gašpar Đokić i veoma sam zadovoljan saradnjom kao i njenim osećajem da prepozna u pravom smislu moju poeziju. Takođe sam prihvatio sugestije vezane za pesmu i promenio par stvari, kako bi utisak na čitaoce nadam se bio još prijemčiviji. Sve pohvale za mentora. Hvala na odličnom odabiru.

Zoran Ilić – mali beli zeka (1986), Sombor
Književni mentor: Danja Gašpar Đokić

KLAUZULA PODSTANARSKOG UGOVORA

Oduvek sam bio podstanar
u tuđim srcima,
nesposoban živeti u prostoru otključanom rezervnim ključevima.

Potpisivao sam svaki ugovor na neodređeno,
ali čim bih zatražio da prekrečimo sećanja –
morali smo da se raziđemo.

Ja i Stanodavci.

Oni se strogo drže pravila kućnog reda,
ne žele da izbace stari nameštaj
i nemaju nameru
da ga dubinski operu.

U članu 12. podstanarskog bontona
jasno piše da se tuđe srčane mane
ne mogu prepravljati
da bi se stan pretvorio u iluziju doma.

A ja sam samo želeo da mi ne bude tesno
i da sav stari nameštaj zajedno iznesemo.
Pa da taj skučen prostor
postane prostran kao dnevna soba –
da onda, bez najave i kucanja,
otvorim širom prozor
i pokažem im kako lepo izgleda
kada u sebe pustiš požar Sunca.

Ali retki žele takav miran san,
pa izdaju samo stan na dan.

Već na prvu najavu promene
raskidaju te neokrečene odnose
i odustaju od borbe sa silama zemljine teže.

I, dok skidam ostatke paučine sa sebe
odlazeći iz te čudne mreže
ostavljajući najbolji deo sebe kao kaparu –
pitam se:
da li oni izdaju garsonjeru
ili našu poljuljanu veru
u ljubav?

mali beli zeka u svojoj poeziji spaja analogni svet sećanja, bliskosti i ljudskih emocija sa digitalnom stvarnošću otuđenja, ubrzanog života i birokratizovanih odnosa. Piše o ljubavi, gubitku, veri i sumnji, porodičnom i ratnom nasleđu, ali i o apsurdima svakodnevice. Njegove pesme često polaze od običnih predmeta, situacija i pojava, pretvarajući ih u metafore unutrašnjeg sveta i savremenog čoveka. Humor, ironija i društvena kritika prepliću se sa setom i potragom za nečim autentičnim i ljudskim. Analogno u njegovoj poeziji nije samo suprotnost digitalnom, već metafora za sve ono što još pokušavamo da sačuvamo od zaborava.

Komunikacija je bila kratka, ali efikasna. Vrlo brzo je mentor dao svoj sud o pesmama koje sam odobrao za nastavak takmičenja, tako da mi je otklonio dileme i pomogao u konačnom izboru. Hvala, Danja

Sanja Vukovic (1983), Beograd
Književni mentor: Danja Gašpar Đokić

SIBIR

Kada se nebo razvodni,
kada se oblaci otvore kao džinovske kapije,
a zvezda padalica nam pokaže put sreće,
u levom ćošku će čučati
pas.

Kada vetar rastera sve crne ptice,
kada mesec otprati melanholiju,
a kad zemlja upije bol kao
žedna kamila vodu,
kao gladni vuk hranu,
kao neispavana majka san
čekaće te moj pas.

Sedeće sa mirnim pogledom,
u nadi da ćeš uspeti da prevariš oluju,
da kišu presvučeš u pesmu,
da uhvatiš sunce za ruku
i zaplešeš valcer dok si mlad.

Ti živiš u sutra,
a gledaš ka juče.
Raduješ se proleću
i pesčanom satu pored prozora.

Daleko je Sibir,
a još dalje je mart.

Sanja Vuković je rođena 1983. godine u Skoplju, a živi i radi u Beogradu. Osnovne studije je završila u Skoplju na Filološkom fakultetu. Profesionalno deluje u oblasti predavanja jezika, bavi se predavanjem engleskog i nemačkog jezika, a aktivno je posvećena sportu.
Poezijom se bavi od svoje 15. godine. Do sada ima dve objavljene knjige na makedonskom, a to su zbirka pesama “Kodirani stihovi” i kratke priče “Hologram”. Pesnički radovi su joj objavljivani u književnim zbornicima i časopisima u Srbiji i Severnoj Makedoniji, a jedna kratka priča je objavljena u književnom projektu “Pozdrav s mog prozora”.
Učestvovala je na Struškim večerima poezije u Strugi, kao i na mnogim sličnim poetskim manifestacijama u Srbiji i Severnoj Makedoniji.

Moja dodeljena mentorka je bila Danja Gašpar Đokić i ostvarile smo lepu saradnju.

Tatjana Borović (1964), Beograd
Književni mentor: Danja Gašpar Đokić

ZAGRLI SVOJ DOM

Pogledaj u nebo.
Tamo gde vekovima spavaju zvezde
sad padaju bombe u nedužne oči.
Umesto ptica selica,
vazduh seku hladna, čelična krila.

Ko je ugasio tišinu?

Čuješ li?
Zemlja još uvek diše ispod ruševina.
Ona je naša jedina kuća,
plava tačka u beskraju
koja nas čuva, dok smo tu.
U magli prljavog neba,
uzalud traži iskru postiđenog sunca.

Uzvratimo joj dobrotu.
Napišimo pesmu.
Dužu od svih grehova naših.
Neka je pišu probuđene savesti,
njene reči budimo mi.

Ti budi prvi stih.
Drugi ću biti ja.
I tako u krug,
vezujmo reči u neraskidiv lanac.

Uhvatimo se za ruke,
napravimo živi štit ljubavi.
Zagrlimo je kao što ona grli nas,
operimo joj ružne ožiljke
da lepa dočeka one koji dolaze.

Spustimo dlanove na njenu toplu travu,
ugasimo motore, utišajmo korake.
Zajedno joj šapnimo:
HVALA TI!

Tatjana Borović rođena 12.09.1964. u Beogradu. Završila Zemunsku gimnaziju. Studirala srpsko-hrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavila se korekturom i lekturom. Poeziju voli i piše od rane mladosti. Član Društva književnika Beograda. Objavljuje u časopisu “Pobednik”. Pesme su joj zastupljene u nekoliko pesničkih antologija. Živi u Zemunu.

Nebojsa Obrenovic (1982),Beograd
Književni mentor: Ana Narandžić

Televizor

Baba je imala televizor, sa stabilizatorom.
Ustajala bi u pet da ga uključi, da bi u sedam
mogla da gleda jutarnji program.
Ponekad bi slika treperila.
Ako treperi popreko – samo ga čukneš pesnicom u desni ćošak.
Ako treperi uzdužno – onda u levi.

Baba je umrla pre televizora.

Deda je imao radio. Lampaš.
Upališ ga, pa čekaš da se one dugine boje
pretvore u jasnu svetlost… i onda stigne zvuk.
Hoćeš Kopenhagen, Moskvu ili Havanu?
Sve se moglo uhvatiti, i svi su „naš“ govorili.
Ako tranzistor počne da šušti – samo ga isključiš iz struje,
okreneš utičnicu, i opet sve radi savršeno.

Deda je umro pre radija.

Komšija je imao veš mašinu
koja mu se jednom sama, u sred noći, vratila u prodavnicu.
Samo smo mu pomogli da je vrati kući.
Vezao ju je lancem – i sve je opet bilo potaman.

Komšija je umro. Nisam video da je mašinu izbacio.

Zubar Jova je vozio mercedes 123.
Kad neće da upali, samo mi čika Jova da čekić,
pa ja čukam na određeno mesto dok on vergla –
i eto ga! Za tili čas već juri ulicama kao furija.
Kad stigne „velika“ zima, upali novinu,
pa je gurne negde pod haubu da ugreje motor.
Kasnije je dresirao mačku da mu zimi tamo spava i greje auto.

Zubar je odavno umro. Mečka se još drži.

Meni crkao monitor!
Samo potamnio i ućutao.
Čukam ga – ništa!
Palim radijator da ga ugrejem – ništa!
Stavim ga u frižider – ništa!
Bez najave me izdao!
Da je bar zatreperio u tom samrtnom ropcu,
da je bar zašuštao, zacaktao, siktao…

Danas sve crkava bez najave –

Rodjen sam u velikom gradu iz kog pokusavam da pobegnem.rodjen sam u ovoj kozi iz koje pokusavam da pobegnem.nemam biografiju- samo te pokusaje bezanja

Sjajno